Активности

Исцељење човека слепог од рођења

Исцељење човека слепог од рођења (Јн. 9:1-38)

Свет у коме живимо јесте свет који, по речима светог апостола Јована, лежи у злу и греху. То значи да је овај свет обележен, пре свега, патњом и страдањем. Падом у грех наших прародитеља Адама и Еве овај свет се одвојио од заједнице са Богом и ушао је у један затворен круг рађања и смрти. Наиме, иако не наслеђујемо грех наших прародитеља, будући да је грех увек дело слободне воље једне личности, ми ипак, као њихови потомци, наслеђујемо последице њиховог греха, односно наслеђујемо смртност, пропадљивост и склоност ка греху.

Због тога су болест, патња, страдање, пропадљивост, трулежност и смртност последице палости наше људске природе.

Како апостоли у данашњем еванђељу, тако и ми данас, болести и страдања везујемо за конкретни грех. Када је неко болестан често пута кажемо да је то последица неког греха тог човека. Када је у питању болест и страдање деце и уопште невиних страдалника, често пута кажемо да је та болест последица неког греха који су починили родитељи или преци тог невиног страдалника. Иако има случајева у којима одређену болест и страдање можемо да објаснимо на тај начин, ипак суштина болести и страдања је дубља и другачија.

Наиме, када су апостоли питали Спаситеља, ко је сагрешио те се човек који је рођен слеп родио тако, Он одговара да није сагрешио ни он сам нити његови родитељи, већ је рођен такав да би се на њему „јавила дела Божија.“ Потом Исус исцељује очи овоме слепом човеку.

Овај Спаситељев одговор апостолима говори нам да коначне одговоре на питања о болести, патњи и страдању у овом свету не треба тражити у прошлости, већ у будућности.

Христос је исцелио човека који је био слеп од рођења и није одговорио апостолима да је болест слепог човека последица његовог или греха његових предака. То значи да последњу истину о овом свету и о страдању и болестима у овом свету треба тражити у будућем Царству Божијем. Христова дела, исцељења која је Он чинио јесу била знаци и пројава присуства Царства Божијег.

Због тога свако страдање и свака болест у овом свету, а нарочито болести страдања деце и невиних страдалника, јесу догађаји у којима ће се тек пројавити и показати слава Царства Божијег.

Некада се то деси у исцељењу које Господ подари човеку, а некада Господ призове себи онога који болује. У сваком случају, сада и овде, у историји, док не дође пуноћа славе Царства Божијег налазимо се у ишчекивању, и то како слушамо у Символу вере: „чекам Васкрсење мртвих и живот Будућег века.“ То значи да ми заправо ишчекујемо да се пројаве коначна дела Божија, односно да Господ Исус Христос о свеопштем Васкрсењу мртвих обрише сузу са сваког лица и да донесе славу Царства Божијег, Царства у коме неће бити муке, туге, бола и уздисања, него Живота вечног и бесмртног. Аманет, завештање и залог свега тога што ишчекујемо у будућности јесте догађај Христовог Васкрсења. Васкрсли Христос је по речима светог апостола Павла првенац из мртвих и прворођени међу васкрслом браћом.

Зато је наша вера, пре свега, безрезервно поверење у Бога, у Божије обећање.

Ту своју веру ми као православни хришћани пројављујемо на свакој Светој Литургији, која је икона и присуство Царства Божијег у историји. Због тога је важно да живимо литургијским животом, а то значи редовно исповедајући своју веру у васкрслог Христа на Светој Литургији и редовно примајући Свете Дарове, тело и крв Господњу, увек са страхом Божијим, вером и љубављу.

На крају, тај литургијски етос треба да пројавимо у свакодневном животу у делатној љубави и милосрђу према потребитима. Амин.

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top