Активности

БЛАЖЕНСТВА-ГЛАД И ЖЕЂ ЗА ПРАВДОМ

БЛАЖЕНСТВА-ГЛАД И ЖЕЂ ЗА ПРАВДОМ

 

„Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт.5,6). У претходним блаженствима видели смо да човек свој духовни живот започиње врлином смиреноумља и понизности. Смирење у човековој души порађа искрено покајање и плач над сопственим сагрешењима као и над  отуђеношћу читавог света од Бога. У таквом човеку се даље развија врлина кротости, врлина превазилажења зла и себичности путем доброте и милости. Личност која у покајном плачу негује  и развија  врлине смирења и кротости у овом свету, који у злу и греху лежи и у коме траје непрестана борба за влашћу и моћи, пре или касније, долази у ситуације и околности у којима схвата да је истински хришћанин у таквом свету увек гладан и жедан божанске правде, коју очекује и којој се нада о доласку славе Царства Божијег.

Господ зато у овом блаженству благосиља тражење и ишчекивање правде. Они који су гладни и жедни онога што је праведно и добро пред Богом, добијају благослов од Господа, који на другом месту у Беседи на гори каже и следеће: “Не брините се говорећи шта ћемо јести или шта ћемо пити и чиме ћемо се оденути, јер све то незнабошци ишту, а зна Отац ваш небески да вама све то треба. Него, иштите најпре Царство Божије и правду његову, а све остало ће вам се додати“ (Мт.6,31-33). Због тога, човеков духовни живот треба да се састоји у тражењу, глади  и жеђи за правдом Царства Божијег. У човеку који живи на такав начин, рађа се спокој и духовно задовољство. Ипак, то задовољство и спокој представљају само даљу основу за нову глад и жеђ за Господом. Како каже блажени Августин, немир човековог срца је усмерен ка Господу и према речима једног другог светитеља, светог Максима Исповедника, тај немир налази свој спокој у самом Господу. Тај спокој и мир у Богу је основа даљег кретања, усавршавања у јединству са Богом, то је „покретачки спокој“, сталног духовног раста и развијања у неисцрпном богатству и пуноћи божанског бића и живота.

Свети Григорије Ниски у том контексту пише следеће: “Нашој људској природи је немогуће да икад престане са кретањем. Творац ју је створио тако да се стално мења. Зато, када је спречимо да своју енергију троши на ситнице и када је спречимо да на свакој страни чини оно што не би требало, она нужно мора поћи ка Истини. Због тога се, у извесном смислу, људска природа непрестано ствара, мењајући се стално набоље у свом узрастању у савршенство… Њено стање савршенства је само почетак већег и надмоћнијег стадијума даљег безграничног усаршавања“. Ово сагледавање значи заправо да личност која се духовно усавршава у хришћанским врлинама и која узраста у блаженствима неће просто прећи из стања неправде у стање правде, већ ће се кроз читаву вечност кретати у Богу ка све већој правди и савршенству, из славе  у славу. Због тога су глад и жеђ за правдом суштински важне врлине и особине сваке истински духовне особе. То је суштинска покретачка сила духовног живота сваког хришћанина  и о њој пише свети апостол Павле на следећи начин: “Оно што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. Трчим према циљу ради награде небеског признања Божијег у Христу Исусу“ (Флп.3,13-16). У истом контексту, на другом месту поучава: „Сви ми, који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господњег“ (2.Кор.3,18).

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top