Активности

О НАДИ-ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

ВРЛИНЕ- О НАДИ

 

Врлина наде је неодвојива од врлине вере, о којој смо писали у прошлом броју. Због тога свети апостол Павле пише да је праотац Аврам „са надом поверовао да ће бити отац многим народима“ (Рим.4,18). Врлина наде подразумева очекивање испуњења Божијих обећања. У том смислу, нада је, попут вере, оно што се још не види, што ишчекујемо да ће се остварити у будућности. У том духу апостол Павле наставља:“Надом се спасавамо. Нада која се види, није нада, јер када ко види нешто, како и да се нада? Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо са стрпљењем“ (Рим.8,24-25).

Хришћанска нада је поверење у Бога и у Божија дела и обећања. То је поверење да је светлост  Божије љубави и сила Божијег праштања већа од огреховљености и духовне  таме  која делује у нама и  у овоме свету, који по речима Светог Писма у злу и греху лежи. Отуда псалмопојац Давид прославља Господа речима:“Душа се наша узда у Господа. Он је помоћ наша и заштита наша.У Њему се весели срце наше, јер се у свето име Његово уздамо. Да буде милост Твоја Господе на нама, као што се уздасмо у Тебе“ (Пс.33,20-22).

Насупрот врлини наде стоји грех унинија, односно малодушности и очајања. Према аскетском Предању Отаца, духовно стање унинија јесте најжалосније и најстрашније стање у којем једна личност може да се нађе. Губитак наде је најгоре могуће стање, зато што без наде ништа друго није могуће, а нарочито вера. Ако нека особа нема вере, може се уверити. Ако је неко горд, може се унизити. Ако је неко духовно слаб, може ојачати. Ако је неко нечист, може се очистити. Али, ако је неко очајан и малодушан, стање те душе је заправо такво да су њено срце и душа мртви и не одговарају на Божију благодат и подршку коју тој особи пружају браћа. По речима св.Исака Сирина, сила унинија ствара укус пакла, јер производи хиљаде искушења: пометеност, раздраженост, много бунтовања и сажаљевања, погрешне мисли, лутање од места до места итд. По речима Евагрија Понтијског, малодушност и очајање изазивају  у човеку срџбу против места и самог начина живота и рада, додајући да више нема љубави међу браћом и нема никог ко ће му дати утеху.

Једини лек за очајање јесте смерност и стрпљење, чврсто држање за живот вере, чак и без уверености или осећања. То је процес поједностављивања живота, тако што се сваки дан пролази, један за другим, уз стално читање Светог Писма и духовне литературе као и уз пост, молитву и рад. По савету светог Серафима, помоћ у унинију пружа и виђење са пријатељима који су духовно јаки, пуни наде, милости и духовне радости. Смерност и трпљење подразумевају спремност човека да издржи до краја пролазећи кроз јаловост и таму, док се не нађе светлост блажене наде и утехе. По речима Евагрија Понтијског, када се нека особа бори и избори са унинијем, онда долази стање мира, а душа се испуњава неописаном радошћу.

Понекад људи мисле да је известан недостатак наде добар. То се дешава  када поједини људи својим јадиковањем над својим гресима и над гресима света дођу у духовно стање у коме сматрају да нам због наших грехова и слабости нема помоћи чак ни од Бога. То је потпуно погрешно. То нема никакве везе са стрпљењем и смиреношћу. Извор наше наде и духовне снаге јесте Бог, а не наше сопствене моћи и зато увек треба да будемо сигурни у нашу коначну победу у духовној борби. Зато је важно да, по речима светог апостола Павла, у нади будемо радосни, у невољи трпељиви, знајући и верујући да је коначна победа Божија (Рим.12,12).

 

 

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top