Активности

ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ-О ПАЛИМ АНЂЕЛИМА

ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ

О ПАЛИМ АНЂЕЛИМА

 

У Символу вере исповедамо веру у Бога као Створитеља целокупног света- „Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог“. Оно што је важно из перспективе православне духовности, то је да се у Цркви прави разлика са једне стране, између Бога који је нестворен и са друге стране, целокупног света,како видљивог, тако и невидљивог, који је створен. Дакле, према учењу Цркве,целокупан свет, како материјални, тако и духовни, представљају творевину Божију. По речима Светог Писма, Бог је све створио као „веома добро“ (Пост.1,31). То значи да је и духовни, анђелски свет створен добрим и да су сва духовна бића, па и пали анђели,демони,ђаволи, најпре створени као добри по својој природи, као бића која треба да напредују и узрастају у богопознању, кроз слободну и љубавну заједницу са Богом.

Међутим, иако је ђаво, као бестелесни дух којег је створио Бог, требао да напредује у заједници са Богом, да служи Богу и да прославља Бога, ипак је изабрао да постоји мимо Бога, без Бога. Суштина његовог греха је у гордости. Гордост је грех зато што подразумева да свој живот заснивамо на себи самима, а не на заједници са Богом. Ђаво је отац гордости, јер је први засновао своје постојање на себи самом, на негирању Божије љубави и одбацивању заједнице са Богом као истинског и јединог извора живота. Наша природа, па и природа анђелског света, сходно томе и природа палих анђела јесте створена природа, што значи да нема бесмртност по себи, бесмртност као своје својство, тако да може да постоји једино захваљујући дару Божијем, односно кроз заједницу са Богом. Пали анђели су отпали од Бога, јер су изабрали да постоје мимо заједнице са Богом, а то је увек пут ка вечној смрти, јер истински, вечни живот постоји једино и само у заједници са Богом.

Пали анђели су толико изопачили своју природу створену од Бога, да не могу више да се покају. Утврдили су се толико у греху, у одвојености од Бога, да не само да не желе покајање, већ желе да покваре и  униште целокупну Божију творевину. Зло које постоји у свету и јесте последица погрешне употребе слободне воље, најпре ђавола и свих палих анђела, а онда и човека, кроз прародитељски грех и кроз наше личне грехе. Зло дакле, није створено од Бога и зло нема своју природу,своје биће. Зло настаје искључиво као последица лоше употребе-злоупотребе, слободне воље, коју је Бог даровао анђелима и нама људима. О паду Сатане који је створен као Сатанаило, Луцифер,као носилац светлости Божије, као онај који је био први у свему међу створеним анђелима, о његовом греху гордости и самоузношења, уздизања самога себе до висине Божије- на место Божије, сликовито се говори у књизи пророка Исаије: „Како отпаде са неба, о Луцифере, Звездо Даницо…а говорио си у срцу своме изаћи ћу на висине и изједначићу се са Вишњим“ (Ис.14,12-14).

Господ Исус Христос назива ђавола „кнезом овога света“ (Јн.12,31). На другом месту о њему каже:“Он беше човекоубица од искони и не стоји у истини, јер нема истине у њему… Он је лажа и отац лажи.“ (Јн.8,44). Ђаво и мноштво палих, злих духова ( у Откривењу Јовановом 12,4 каже се да је трећина анђела отпала од Бога, мада то треба схватити сликовито, да је мањи број од свих  створених, анђелских бића отпао од Бога) ратују против човека желећи да га униште навођењем на грех. То су духови злобе који, по речима св.апостола Павла, владају у поднебесју ( Еф.6,12). Овде под поднебесјем треба схватити овај свет који у злу и греху лежи.

Господ Исус Христос јесте уништио силу ђавола. Спаситељ је зато и дошао у свет, да разори дела ђавола, дела која подразумевају одвајање света и човека од  заједнице са Богом, као извором живота. Човек који живи у Христу и са Христом, избављен је од злог. Човека који живи у Христу, Сатана-Супарник, Клеветник,  не може да превари, иако се чак претвара и открива људима као „анђео светлости“, желећи да обмане људе и одвоји их од Бога-лажним учењима о духовности, о Богу, свету и човеку. Циљ духовног живота и јесте победити заводљива и варљива искушења ђавола која делују на нас кроз страсти- кроз нашу везаност за пролазне вредности овога света. Собзиром да је човекова природа огреховљена, склона греху и пропадљивости, није случајно што се у аскетском Предању Цркве наглашава да је спасење синергија,сарадња Божије воље и слободне воље човека,односно да је спасење, пре свега, дар благодати Божије, на коју човек одговара подвижничким животом-љубављу према Богу пројављеној у делатној љубави према ближњем.

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top