Активности

ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ- О СВЕТИМ ТАЈНАМА

ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ- О СВЕТИМ ТАЈНАМА

 

Целокупни садржај и богатство духовног живота доступни су вернима у светим тајнама. Заправо, читав живот Цркве можемо назвати мистичким- светотајинским животом.

Учешће у божанском животу Свете Тројице, нови живот у Христу, дарује се вернима у светом крштењу. Крштењем започиње истински духовни живот. Крштење представља ново рођење, својеврсно ново стварање човека, пресаздавање човека у Христу, које се дешава благодаћу Духа Светога. Крштење је одбацивање старог начина живота, ограниченог смрћу, пропадљивошћу и грехом и рађање за нови, бесмртни и  благодатни живот у Духу Светоме. Будући да је крштење тек почетак благодатног живота, у Цркви се од апостолских дана практиковало и крштавање мале деце, која, иако нису починила лични грех, ипак су се приопштавала крштењу као позитивном чину, као чину примања благодати Духа Светога, благодати која нас ослобођа од смрти и пропадљивости, којој сви робујемо. Једноставно, као што деца наслеђују последице прародитељског греха, односно смрт, пропадљивост и склоност ка греху, тако у крштењу, сједињењем са Христом,  задобијају у наслеђе благодат Духа Светога, благодат рађања за  бесмртни и вечни живот, који наши прародитељи и родитељи нису могли да нам подаре. О крштењу у оваквим, егзистенцијалним оквирима, говори и свети апостол Павле: „ Зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо. Тако се са Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу…Тако и ви сматрајте себе мртвима греху, а живима Богу у Христу Исусу“ ( Рим. 6,3-11).

Нови живот у Христу Исусу, који нам је дарован  крштењем, као непрекидно и свакодневно умирање и устајање са Исусом, човеку је омогућено „печатом дара Духа Светога“ у светој тајни миропомазања. Миропомазање је суштински повезано са крштењем и зато и долази после њега, као што је и Дух Свети повезан са Христом и иде за Христом, као Педесетница за Васкрсом и са Васкрсом. Нови живот нам је дарован кроз Христа у Духу Светоме. Миропомазање је потврда тога-примамо Духа Светога и постајемо „Христос у малом“, будући да  је Христос заправо Помазаник, Онај на коме је Дух Свети, Онај који носи Духа Светога.

Нови живот у Христу и Духу Светоме одржава се, остварује се, испуњава се у светој тајни евхаристије, у светом причешћу. „Мистичка вечера Сина Божијег“ јесте срж духовног живота:“Ја сам хлеб живота… ако ко једе од овог хлеба, живеће вечно и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живота света. Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан, јер тело моје истинско је јело и крв моја истинско је пиће. Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. Као што мене  посла живи Отац, и ја живим ради Оца и који једе мене, и он ће живети ради мене…који једе хлеб овај живеће вавек“(Јн.6).

Духовни живот је непрестана борба старог и новог човека у нама, „закона духовног и закона који делује у удовима нашим“(Рим.7), односно са једне стране стоји наше настројење ка Богу и творењу воље Божије, а са друге стране стоји наша људска огреховљеност, склоност ка греху и робовању телесним страстима. Управо због тога, када нека особа отпадне од живота Божијег у Цркви, она може поново да се сједини са Христом и то путем свете тајне покајања, путем покајног исповедања и на тај начин путем измирења са Богом. Изобилна благодат Божија обитава у Цркви присуством Христа Господа који „ не жели смрти грешнику“, већ да се обрати и буде жив. Главно начело духовног живота и јесте непрекидно покајање, будући да човек који живи духовним животом и поред избора да живи у Господу, ипак, по слабости своје огреховљене природе и даље греши. Отуда свети Јован Богослов поучава:“Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправде. Ако кажемо да нисмо сагрешили, правимо га лажом и реч Његова није у нама“(1.Јн.1,8).

У овом животу, који је још увек везан за грех и пропадљивост, болести, страдања и смрт су неминовности. Због тога је у Цркви установљена тајна јелеосвећења- помазивање човекове страдалне душе и тела и то као посвећење човекове пропадљиве и смртне природе Богу, да би се та иста природа могла обући у бесмртност, будући да се помазивањем болесних човеку дарује благодат Духа Светога и тако се његово страдање и смрт преображавају у победу и живот. Пуноћа исцељења је реалност Будућег века, с обзиром да овај свет и даље лежи у злу и греху. То потврђују и речи апостола Павла:“Ако са Њим умремо, са Њим ћемо и живети. Ако трпимо, са Њим ћемо и царевати (2.Тим.2,11).

Бог је створио човека по слици и прилици Својој, као мушко и женско. Због тога је вечно сједињење у љубави између једног мушкарца и једне жене, израз савршене Божије љубави према Његовим створењима. Тајна  брака је људска слика „велике тајне Христа и Цркве“. У љубави супружника пројављује се и њихова љубав према Богу. Кроз свету тајну брака, благодаћу Духа Светога, човечанска љубав постаје вечна. Не постоји  више раздвајање у смрти, већ испуњење у Царству Божијем.

Све тајне Цркве обављају се у Цркви кроз свету тајну рукоположења, односно кроз свештенство. Епископ и свештеници су служитељи унутар црквене заједнице и њихово служење омогућава реално остварење мистичког живота Цркве и то у сваком времену и на сваком месту. То је тако јер је кроз рукоположене свештенослужитеље, у оквиру конкретне црквене заједнице, благодаћу Духа Светога, сам Христос присутан у пуноћи Свог спаситељног деловања.

 

 

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top