Активности

Света Литургија 29. април 2018.год.

Недеља Раслабљенога (Јн. 5:1-15)

Четврта седмица по Васкрсењу Христовом у богослужбеном животу Цркве позната је као недеља Раслабљенога. То је због тога што се на почетку те седмице, у дан Господњи – дан недељни, на Светој Литургији чита еванђеље о раслабљеном човеку којег је Исус исцелио.

У другу недељу по Васкрсу – у Томину недељу, слушали смо еванђеље које нас кроз искуство апостола Томе – „Томино неверје“, поучава значају поверења у Бога, поверења које треба да имамо у Васкрслог Христа – Победитеља смрти.
То наше поверење и нада у Васкрслог Господа засновани су на Томином и апостолском искуству виђења и заједничарења са Васкрслим Христом.

У прошлу, трећу недељу по Васкрсењу – у недељу жена мироносица, слушали смо еванђеље које нам показује то поверење на делу. Упорне, храбре и пуне љубави према свом Учитељу, жене мироносице, у плачу и тузи великој, одлазе на гроб Исусов да помажу Његово мртво тело. На њихову безрезервну веру и посвећену љубав Васкрсли Господ одговара, јављајући им се, тешећи их и позивајући на радост Васкрсења – радост победе Живота над смрћу.

У ову четврту недељу по Васкрсењу, слушамо еванђеље у коме Христос исцељује тешко болесног човека и то у Јерусалиму у бањи Витезди код тзв. „Овчијих врата“. У тремовима ове бање људи су доводили своје тешко оболеле рођаке и пријатеље, а анђео Господњи би повремено долазио, узбуркавао воду, те би се исцељивао онај који би први ушао у воду. Поред воде је лежао човек који је пуних 38 година боловао. Исус, знајући његову дугогодишњу патњу и муку, долази и пита га да ли жели да буде здрав. Можемо само да замислимо кроз колико страдање, бол и муку је пролазио овај човек. Смирење и стрпљење красили су његову душу, јер он одговара Исусу да би желео да оздрави, али да нема човека који би му помогао да сиђе у бању када се вода узбурка.

Јасно је да је овде реч о раслабљеном човеку, човеку који је због тешке болести својих костију био непокретан, одузет или тешко покретан, те није могао сам да дође до воде када је требало да уђе у бању.

Међутим, није само ова тешка и дуготрајна болест била једина невоља и мука која је задесила овог човека. Његове речи „немам човека“ јесу речи које нам говоре да је овде реч о једном усамљеном  и остављеном човеку, човеку који није имао никога свог, ниједног пријатеља или рођака који ће му помоћи. Рекли бисмо данашњим језиком свакодневнице да „није имао никакву везу“. Стање и ситуација у тој бањи је слика стања и ситуације у човековом животу уопште – свако гледа себе, свако брине само о себи и свако очекује помоћ само за себе. Други – ближњи, као да не постоји, други је потпуно заборављен и препуштен самом себи. Једноставно, ово је слика људског егоизма и борбе за опстанак.

Овом – презреном, остављеном и од других заборављеном – раслабљеном човеку, долази Исус и исцељује га. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као туђинац, већ као свој своме, долази прихватајући његово страдање, његову патњу, његов живот управо да би га ослободио од тог страдања и патње. То може само Он – Васкрсли Исус, Победитељ смрти. Оно чему нас поучава Христос у данашњем еванђељу јесте то да човек не сме да буде равнодушан према ближњем и према његовим патњама и страдању. Увек неко има неког свог – да ли у породици, да ли у политичкој партији, да ли на послу, да ли у друштву уопште. Једноставно, свет функционише по принципу „везе“ и оног себичног тражења „неког свог“.

Међутим, Христос нас позива на безусловну и слободну љубав према човеку. Треба волети и треба помоћи сваком потребитом и раслабљеном човеку.

Сви ми смо духовно раслабљени егоизмом и себичношћу и потребно нам је да нас Христос исцели и да наш живот преобрази из индивидуализма и себичности у заједничарење и љубав.

Света Литургија са препознатљивим позивом: „Љубимо једни друге да би смо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа …“ јесте духовни простор и амбијент у којем се преображава наш живот из гордости и саможивости у смирено и љубавно прихватање другог и другачијег.

Тај литургијски дух треба пројављивати у свакодневном животу у разним животним ситуацијама у којима често наилазимо на „раслабљеног човека“, јер то је једини начин да покажемо да истински следујемо Христу у овом свету који сада у злу и греху лежи, али у коме ће се јавити слава Царства Божијег. Амин.

јереј др Бобан Димитријевић

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top