Некатегоризовано

Света Литургија у недељу 20.мај 2018.

Недеља седма по Васкрсу – недеља Светих Отаца Првог Васељенског сабора (Јн. 17:1-13)

У ову, седму недељу по Васкрсењу Христовом, на Светој Литургији слушамо еванђелски одељак из еванђеља по Јовану – (Јн. 17:1-13).

Овај одељак познат је и као „Христова првосвештеничка молитва“. Главна тема данашњег еванђеља јесте јединство Цркве – молитва Христова упућена Богу Оцу, да сви који верују у име Исусово буду једно пред Богом.

То јединство верујућих потребно је као сведочење свету, да би свет поверовао да је Бог Отац заиста послао Сина Свога Јединородног. Крајњи циљ доласка Сина Божијег у овај свет јесте даривање вечног живота људском роду и свеколикој твари кроз  човека. Дар вечног живота јесте у познању и јединству света са Сином Божијим. Кроз сједињење са Сином Божијим позвани смо да учествујемо у Божанском животу Свете Тројице. Због тога нас Бог Отац кроз Сина Свог Јединородног и у Сину Свом,  види као Њега Самог, односно види нас као синове Божије по благодати, по дару Божијем.

Данашње еванђеље посебно наглашава Христово божанство. У овом одељку слушамо да Син Божији постоји у вечној заједници са Богом Оцем, и да има славу Божију још пре постања света.

Ова велика истина наше вере је у време Првог Васељенског сабора (325.г.)  исказана речима и терминима старогрчке философије.  Истрорија Хришћанских догмата и јесте историја сусрета Цркве и јелинске философије. Црква прихвата старогрчку философску терминологију и даје јој један потпуно нов садржај.  Наиме, хришћански догмати представљају новозаветно и библијско учење као и богослужбено искуство Цркве, изражено, појашњено и исказано језиком грчке философије.

Класичан пример тога видимо у оквиру данашње прославе Светих Отаца Првог Васељенског сабора. Наиме, захваљујући Светом Атанасију Великом, Свети Оци Првог Васељенског сабора прихватили су и препознали су израз једносуштан (или јединосуштан)  као израз који на најбољи могући начин изражава новозаветно учење  о Исусу  као вечном Сину Божијем и литургијско-богослужбено искуство поклоњења, обожења и поштовања Исуса као истинитог Месије, истинитог Господа – Сина Божијег.

Наиме, овај израз значи да је неко, односно да је нека конкретна личност, једне и исте суштине, односно једне и исте природе са неком другом личношћу.  Због тога, исповедати веру у Символу вере да је Господ Исус Христос једносуштан Богу Оцу значи исповедати веру да Син Божији постоји од вечности и да има, поседује исту ону Божанску природу, Божанску суштину, коју има и сам Бог Отац.

Управо вера у Бога као Свету Тројицу, вера у Бога Оца и Сина и Светога Духа била је исказана и потврђена на Првом и Другом Васељенском сабору. На овим саборима је и коначно утврђен Символ Вере који исповедамо на Светом крштењу и на Светој Литургији.

Од спасоносног значаја за све нас је исповедање вере да је Исус из Назарета не само човек који је рођен од Пресвете Богородице, као припадник Јудиног племена и потомак старозаветног цара Давида – „Давидов син“, већ да је Он, у исто време, истинити и вечни Син Божији – Богочовек Исус Христос. То је од животног значаја за нас зато што Он као истински Син Божији поставши  један од нас људи, омогућава људској природи и сваколикој творевини да превазиђе ограничења створености и огреховљености, будући да творевина сама по себи не може да превазиђе сопствену смртност, пропадљивост и пролазност.

Јединство света и целокупне твари са Богом Оцем кроз Исуса Христа као Оваплоћеног Сина Божијег, нама је доступно у литургијском, евхаристијском искуству Цркве. Због тога је редовно причешћивање верних важно, пре као суштинско и егзистенцијално изражавање наше вере.

 

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top