Активности

ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА- О СМЕРНОСТИ

ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ  ЖИВОТА

О СМЕРНОСТИ

 

У предању наше Цркве, врлина смерности се сагледава као  почетна и основна врлина хришћанског живота. Насупрот смерности, стоји гордост, као корен свих грехова. У том духу, премудри Соломон поучава:“Охолост долази пред погибао и поносит дух пред пропаст. Бољеје бити понизна духа са кроткима, него делити плен са охолима. Охолост понижава човека, а ко је смеран духом, добија славу од Господа“ (Приче Соломонове 16,8-19;29,23).

Господ Исус Христос истиче врлину смерности као суштински важну за спасење:“Који себе узвисује понизиће се, а који себе понижава узвисиће се“ (Лк.14,11). Како треба схватити ове Спаситељеве речи? Смерност свакако не треба разумету као омаловажавање. Смерност не значи показивати себе  у некаквом спољашњем, видљивом омаловажавајућем понашању. Такође, смерност не значи да себе треба да сматрамо најодвратнијим од свих створења. Христос је био смеран, али није тако чинио.

Шта заправо представља смерност, најбоље видимо у самом Богу. Бог има савршену смерност коју пројављује у догађају оваплоћења. Он као вечни и бесмртни Бог, узима обличје слуге,постаје један од нас, својих створења, да би нас спасао од смрти и греха. То је пример савршене смерности. У том контексту, свети апостол Павле поучава верне да, када је реч о њиховим међусобним односима,  охолост и гордост превазилазе смерношћу и љубављу:“ Исту љубав имајте, будите једнодушни и једномислени, ништа не чините из пркоса и за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе“ (Флп.2,2-3). Овакав однос хришћана је могућ једино ако се угледамо на Христа, јер сваки вид наше смерности је мали и ништаван у односу на смирење и смерност коју Он сам, Син Божији, показује према нама, када се унижава до те мере да постаје једно од својих створења, када постаје човек и не само да постаје један од нас, већ и у смерности прихвата и пролази кроз страдање и смрт, зарад нашег спасења.То је пример свима нама, када у смирењу и смерности прихватамо једни друге у љубави и опраштамо једни другима, јер ма колико смерни били, сви смо ми створења Божија, сви смо људи, сви смо исте природе и истог призвања, а Он, будући Бог, који се унижава постајући један од нас људи, превазилази на тај начин сваки могући вид смерности. Дакле, када сам Господ показује такву смерност, на нама је да га  следимо у томе. О тој божанској смерности свети апостол Павле говори: „Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге и постао је истоветан људима и изгледом се нађе као човек. Унизио је себе и био послушан до смрти и то до смрти на крсту“ (Флп.2,5-8).

У том духу, бивају јасне Христове речи о томе какви треба да буду односи између верних:“ Ко хоће међу вама да буде велики, нека вам буде служитељ и ко хоће међу вама да  буде први, нека вам буде слуга, као што Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и да даде живот свој  за многе“ (Мт.20,25-28).

Отуда бити смеран значи видети стварност онаквом каква она заиста јесте у Богу.То значи одрећи се сваке таштине, охолости, гордости, самоуздизања и егоцентризма. Смеран човек, у најдубљем духовном сагледавању, увек себе види, као грешног и смртног, пролазног и ништавног, без Бога и Божије благодати, а са друге стране, управо у благодати Божијој и примеру Господњем налази снагу за смерно и љубавно прихватање  другог и другачијег.

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top