Активности

врлине хришћанског живота-о верности

ВРЛИНЕ  ХРИШЋАНСКОГ  ЖИВОТА

О ВЕРНОСТИ

 

Једна од веома важних врлина хришћанског живота јесте и верност. Ова особина код човека, такође, представља један од плодова Духа Светога.

Бити веран значи бити до краја одан своме опредељењу, бити у потпуности у складу са својим речима и бити до краја постојан и непоколебљив у свом звању и призиву. Бити веран, у односу на Господа, значи остати смирени и понизни слуга, у истини и љубави, без обзира на животне услове, околности или последице. Бити веран значи бити храбар и чинити оно што је неопходно да би се творила воља Божија, без обзира на било какво одбијање других и упркос сваком непризнавању и ниподаштавању.

Сам Бог је савршено веран. Наиме, Господ даје обећања, ступа у савезе и завете са људима, чврсто држи своју реч без обзира на то шта човек чини, јер и када су људи превртљиви и неверни, Бог остаје веран, сходно речима псалмопојца да се Господ заклео и неће се покајати (Пс.110,4).

Господ Исус Христос је савршени пример верности. Исус је веран свом идентитету Сина Божијег, чак и по цену смрти на крсту. Јеврејске вође и првосвештеници су осудили Христа управо зато што се градио Сином Божијим-што је о себи говорио као о Сину Божијем. Христос је веран Богу Оцу и не колеба се у извршавању воље Божије. Његове речи, уочи предстојећег страдања у којима моли Бога Оца да га мимоиђе чаша страдања бивају у истој реченици допуњене речима упућеним, такође, Богу Оцу: “нека буде воља твоја“ (Јн.17). У књизи Откровења светог Јована Богослова, име Исуса Христа, Речи Божије, јесте „верни и истинити“. Њега је свети Јован назвао „верним сведоком“ (Отк. 19,11).

Човек који представља духовну особу, веран је Богу у свакој малој ствари- у свакој мисли, свакој речи и сваком делу. У причи о талантима Христос похваљује верност слуге који је умножио своје дарове: „Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара свога“ ( Мт.25,21).

Највећи непријатељи верности Богу и човеку јесу: гордост, себичност, похлепа, завист, кукавичлук и одбијање особе да смерно служи тамо где је, условима свакодневног живота, Бог благоизволео или допустио. Невера се рађа тамо где човек о себи мисли више него што треба мислити, тамо где човек завиди својим ближњима на богатству и даровима и тамо где се човек плаши да не може да живи са оним што му је Бог дао.

Верност се одликује истрајношћу тела и душе, крајњом посвећеношћу ономе што је Бог дао човеку да ради, са вером и благодаћу коју Бог даје да се то уради. Једини начин да пронађемо радост, мудрост и смирење јесте да будемо верни сопственој јединствености, знајући да свака личност има свој властити  и лични живот и призив од Бога, свој лични задатак који нико други не може да обави. Духовна особа развија свој живот у верности, без зависти или страха и тако испуњава и постаје оно што јој је Бог наменио да буде.

КЛИКНИ ОВДЕ ДА ПОСТАВИШ КОМЕНТАР

ПОСТАВИ КОМЕНТАР

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

To Top