У пету недељу по Педесетници, на Светој Литургији слушамо одељак из еванђеља по Матеју познат као „исцељење гадаринских бесомучника“ (Мт. 8:28-34).
Чудо о коме слушамо у данашњем еванђељу десило се у гадаринској земљи, која је тако названа по Гадари, старом граду Декаполиса, области тзв. „десет градова“ који су се налазили источно и југоисточно од Галилејског језера.
Ови предели су се називали и крајеви „земље гергесинске“ (Мт. 8:28).
Ови крајеви су били насељени претежно многобожачким становништвом, што закључујемо на основу тога што су становници ових крајева узгајали свиње, које су за Јевреје према старозаветним законима представљале нечисте животиње.
Спаситеља у земљи гадаринској срећу два бесомучна – ђавоимана човека. Ови људи су живели ван града, у пећинама које су се користиле за сахрањивање мртвих. Одатле су излазили и поседнути нечистим дусима и под њиховим утицајем и деловањем нападали су пролазнике, представљајући тако опасност за читав крај.
Два бесомучника, заправо демони који су владали овим несрећним људима, угледавши Господа Исуса Христа, обраћају му се питањем: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао овамо пре времена да нас мучиш.“
Са једне стране, у овим речима види се да и сами демони препознају и признају Исуса за Сина Божијег, али са друге стране они износе своје негодовање што је Он дошао да их отера, јер још није дошло време коначног суда Божијег и потпуног установљења Царства Божијега, будућег догађаја којег су свесни и сами демони.
Спаситељ исцељује бесомучне људе и ослобађа их од поседнутости демонима, који моле Исуса да их пошаље у оближње крдо свиња. Исус им то дозвољава, али тада је крдо свиња појурило ка оближњој литици и стрмоглавило се и утопило у језеру.
Свињари су видели све ово и обавестили су становнике оближњег града шта се десило. Уплашени људи из града одлазе у сусрет Исусу и моле га да оде из њиховог краја те се Спаситељ тада враћа у Капернаум.
Оваква реакција становништва гадаринских крајева показује нам да они у Христовом чуду нису видели благослов Божији, већ само и једино штету. Свиње су скочиле у језеро и удавиле се. За њих, то је огромна штета. На тај начин, они пројављују велику себичност и незахвалност Богу. Робовање себичним интересима и материјалним вредностима ове људе је учинило неспособнима да виде деловање благодати Божије. Насупрот њиховој незахвалности, хришћански живот треба да подразумева, пре свега, захвалност, благодарење Богу за Исусов долазак међу људе, за дар вечног живота који нам је подарио Христос својим Васкрсењем.
Овај дар вечног живота даје нам се, увек изнова на Светој Литургији у Светом Причешћу. Због тога наше приступање Светом Причешћу увек треба да буде са истинском благодарношћу Богу за све што је учинио за нас. Такав дух захвалности пројављујемо, пре свега, у делатној љубави ка ближњима и потребитима, јер делатна љубав је истински лек против људске себичности, саможивости, грамзивости и охолости.
У исцељењу гадаринских бесомучника Спаситељ посећује незнабожачке крајеве и исцељује људе који су били многобошци. То је јасно сведочење тога да Спаситељ долази у свет да донесе спасење читавом људском роду, а не само изабраном народу. Исус се у овом чуду показује као Онај који има власт над демонима, односно као истински Господар како видљивог тако и невидљивог света.
На крају, занимљиво је да крдо свиња одмах скаче у језеро, не могавши да поднесу присуство нечистих сила. Насупрот свињама, човек често трпи присуство нечистих духова, робује демонима читавог свог живота, не само у случају гадаринских бесомучника, већ и у свакодневном животу, кроз робовање страстима овог света, живећи често у моралном расулу и духовној нечистоти, потчињавајући се својом вољом демонима животом у себичности и грамзивости. Зато хришћански живот подразумева пре свега подвиг и духовну борбу са сопственим духовним слабостима и страстима.