ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ- О ЦРКВИ

ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ

 О ЦРКВИ

 

Живот Цркве, пре свега, представља један нови живот, један нови начин постојања, који је дарован човеку од Бога, кроз Христа и Духа Светога и то у догађајима стварања и искупљења света. Живот Цркве јесте живот који је Бог првобитно наменио човеку и целокупном створеном свету. То је живот самога Бога и првобитно нам је дарован у стварању. Свет и јесте створен да постане Црква, да постоји у заједници са Богом, да сједињен са Христом, дакле, кроз Сина Божијег, учествује у божанском животу Свете Тројице. То и јесте смисао и садржина духовног живота.

Наиме, духовни живот не треба посматрати као неку посебну врсту, да тако кажемо, религиозног живота, живота који би био другачији и различит од оног живота који смо приликом стварања примили од Бога. Јеедноставно, не постоје два живота, један који бисмо назвали природним и други који бисмо назвали религиозним животом. Постоји само један живот, који је прави и истински живот. То је живот са Богом, живот Цркве. Он јесте истинити живот зато што нас ослобађа од робовања смрти, греху и пропадљивости. Било који други живот, није истински живот, већ кретање ка смрти, која представља последњу реалност нашег постојања без Бога и без Цркве.

Оно што разликује живот Цркве од живота овога света, названог у Светом Писму још и животом по телу, јесте зло и грех. У животу Цркве се сачувава и освећује целокупна творевина, која је као створена од Бога,по речима Светог Писма „веома добра“. Оно што се искључује јесте зло, лаж, грех и смрт.

У светоотачком Предању, Црква се назива иконом Царства Божијег на земљи, присуством реалности будућег Царства Божијег у историји, оприсутњењем, предокусом Будућег века сада и овде, и то, пре свега, на светој литургији, у светом причешћу.Овакво поимање Цркве је наглашено код св. Максима Исповедника, а засновано је на еванђелским сведочанствима, која о установљењу свете евхаристије на тајној вечери говоре као о обеду, трпези Царства Божијег:“Ја вама завештавам Царство као што Отац мој мени завешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме..“(Лк. 22,29-30). Зато се Црква код светих отаца, код св.Григорија Ниског, назива и „новим стварањем света“, о којем се говори и у  виђењу у Откривењу Јовановом, у коме се говори о доласку Царства Божијег у контексту стварања „ новог неба и нове земље“(Откр, 21). У прелепој богословској химни у прози, која се налази у посланици Ефесцима светог апостола Павла(Еф.1,3-23), о Цркви се говори као о Телу Христовом,као о пуноћи Онога који све испуњава у свему. То је значајно у практичном смислу, зато што је за нас хришћане Христос, на тај начин, присутан као сама Црква Божија, присутан је кроз Цркву као своје Мистично Тело. Отуда постају јасне Господње речи упућене некадашњем гонитељу хришћана Савлу, потоњем ап. Павлу, када му на путу за Дамаск док Савле гони верне, Спаситељ говори:“Савле, Савле зашто ме гониш?“, поистовећујући се на тај начин са вернима, са хришћанима, са Телом својим.Потврда оваквог сагледавања Цркве као живо присутног Христа јесте и у оним Спаситељевим речима у причи о доласку Царства Божијег, када каже „када учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“(Мт.25,40).У истом духу свети апостол Павле назива Цркву домом Божијим, стубом и тврђавом истине(1.Тим.3,15).

Због свега овога, истински, бесмртни живот налази се у Цркви Божијој. Људи који нису чланови Цркве Божије у  истинском и вечном животу могу учествовати само у мери у којој следе Божији закон записан у њиховим срцима,тзв.закон савести, дарован људима Духом Божијим у стварању света,као што нам о томе говори апостол Павле (Рим.1,12-16). Са друге стране,људи који званично припадају Цркви не поседују некакво аутоматско спасење.Наиме, неко може да буде члан Цркве, а да у потпуности живи и даље по закону тела, закону греха и смрти.Због тога духовни живот подразумева један стални подвиг, аскезу , превазилажење страсне везаности за пролазне вредности овога света и активну, делатну љубав ка ближњем.