БЛАЖЕНСТВА-ПРОГОЊЕНИ ПРАВДЕ РАДИ
Видели смо да врлине смирења и понизности представљају почетак нашег духовног живота. Смиреноуман човек у покајном плачу задобија врлину кротости. Кротак човек је гладан и жедан божанске правде, коју очекује и којој се нада о доласку славе Царства Божијег. Глад и жеђ за правдом Царства Божијег води нас ка врлинама милости и милосрђа. Ове врлине нас воде ка следећој степеници духовног живота, ка чистоти срца. Човек чистог срца у светлости Божијој, а не у тами сопствених страсти и себичности, сагледава читав свет. Људи чистог срца су истински миротворци у овом свету. Они творе мир који свети апостол Павле назива плодом, даром Духа Светога (Гал.5,22), мир који превазилази сваки ум (Флп.4,7). У аскетском Предању отаца Цркве то је мир који се схвата као ослобођење од страсти и који се достиже благодатним дејством Духа Светога. Реч је о миру који заправо представља слободу од свих брига и страхова које носи свакодневни живот и који је заснован на вери у Васкрсење Христово, које је залог нашег васкрсења.
„Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте ако вас срамоте и прогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради“ (Мт.5,10-11). Ово блаженство представља суштинску реалност, на свим степеницама хришћанског духовног живота. Реч је о стању у које сваки хришћанин који живи у овом свету греха, зла и лажи, често може да дође. Због тога, на другом месту у јеванђељу, Спаситељ поучава верне: “Опомињите се речи коју вам рекох-није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише и вас ће гонити. Ако моју реч одржаше и вашу ће одржати. Све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме је послао“ (Јн.15,20-21). Шта значе ове речи да ће истински хришћани увек бити прогањани Христа ради? То значи да ће верни бити прогањани са Христом и као Христос, пре свега због истине коју говоре и добра које чине. Наравно, прогони нису увек физички, као у време ранохришћанских гоњења или као у неким другим периодима црквене историје, али ће увек бити духовног-психолошког типа. Реч је о различитим врстама притисака, патњи и страдања које ће верни морати да претрпе, а који ће увек бити неправедни, безразложни и често насилнички и безумни. Зато и свети апостол Павле поучава верне да „сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени“ (2.Тим.3,12). Ово значи да свако ко живи духовним животом, може да очекује прогоне и клеветања. Међутим, врло је важно чувати се од комплекса лажног прогона, односно морамо бити сигурни да страдање које нам се дешава бива заиста ради правде и истине, а не због наших сопствених слабости, интереса и грехова. Такође, морамо бити обазриви и духовно трезвеноумни и чувати се од умишљеног прогона, стања духовне самообмане-прелести, када заправо само уображавамо и умишљамо да нас неко прогони. Због тога свети апостол Петар поучава верне да је „благодат, ако неко подноси жалости по савести Бога ради, страдајући неправедно, јер каква је похвала ако грешите, па бивате кажњавани, него, ако добро чините, па подносите страдања, то је угодно пред Богом. Ви сте на то и позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући вам пример да идете стопама Његовим. Ако вас руже за има Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива на вама. Они дакле, хуле на Њега, а ви га прослављате. Само да нико од вас не пострада као убица, лопов или злочинац или као онај ко се меша у туђе послове. Но, ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога“ (1.Пт.2,19-21;4,14-16). Међутим, страдање „правде ради“ води у Царство небеско, само и једино ако имамо стање духа у коме, као прогоњени, са љубављу опраштамо прогонитељима. Једино на тај начин постајемо слични Христу који је, док је висио на Крсту, опростио онима који су га разапели. Његов пример следили су и свети првомученик и архиђакон Стефан, као и свети апостоли и многобројни светитељи кроз векове. То је неопходно, јер Царство небеско припада онима који живот пројављују као догађај љубави и заједничарења, а не као мржњу и себичност. Мржња и себичност, злопамћење и осветољубивост, неће постојати у Царству Божијем, зато их се требамо већ сада и овде ослобађати, односно у подвигу љубави превазилазити према сопственим моћима и у сарадњи са Божијом благодаћу.