О ПОЗНАЊУ-ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА
ВРЛИНЕ- О ПОЗНАЊУ
Са врлинама вере и наде,о којима смо већ писали, иде заједно и врлина познања. Са једне стране, вера и нада воде ка познању Бога, а са друге, вера и нада су изграђене и засноване на познању Бога.Дакле, вера и нада нити претходе нити последују познању већ се поистовећују са њим. У процесу вере упознајемо Бога. Верујемо у оно што је невидљиво, што још ишчекујемо, а то је други и славни Христов долазак и потпуно остварење Царства Божијег. Надамо се у ово коначно и потпуно испуњење воље Божије на основу већ оствареног, конкретног историјског догађаја Христовог Васкрсења, које је залог свеопштег васкрсења мртвих на крају историје.
Човек је створен као биће које не само да може да верује у Бога и да се нада у Њега, већ да кроз живљење у вери и нади и упознаје самог Бога. Вера није просто психолошко убеђење у постојање Божије, већ начин живота у оквиру којег ступамо у личну заједницу са Богом, односно упознајемо Бога. Познање Бога и јесте циљ и сврха стварања самог човека.Због тога у јеванђељу по Јовану, у тзв. Христовој првосвештеничкој молитви, произнетој уочи Његовог Страдања каже се да је ово вечни живот, да познају тебе јединога истинитог Бога и кога си ти послао Исуса Христа (Јн.17,3). Дакле, плод вере, која је дар Божији и која је уједно наш одговор на откривење Божије, јесте познање Бога. Божија воља јесте да човек „позна истину“ и тако се ослободи свих заблуда, незнања и греха. То је суштина како старозаветног, тако и новозаветног учења, односно суштина како Христовог учења, тако и проповеди светих апостола и отаца Цркве. У том духу апостол Павле пише у својим посланицама о потреби да се верни испуне познањем воље Божије у свакој мудрости и разуму духовноме и да буду плодни у сваком добром делу, те да узрастају у познању Бога, јер Спаситељ наш Бог, хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине (Кол.1,9-10;1.Тим.2,4).
Како свети апостол Павле, тако и свети апостол Јован Богослов, у својим посланицама наглашавају да верни имају богатство пуног разумевања и познања тајне Бога Оца и Христа, у којем су сакривена сва блага премудрости и знања(Кол.2.2-3), као и да верни имају Помазање од Светога и да знају све, односно да познају истину кроз Христа и у Христу(1.Јн.2.20-29). Ове речи светих апостола имају за циљ да покажу да је познање Бога условљеноса две ствари. На првом месту, то је да је упознавање Бога и ступање у заједницу са Богом остварено и нама доступно кроз усиновљење у Богу Оцу, кроз сједињење са Христом Исусом, Сином Божијим. На другом месту, то је чињеница да је за нас сада и овде, та заједница са Христом могућа и доступна једино кроз Цркву, кроз Помазање истином, односно кроз Цркву као наше заједничарење са Христом сада и овде, кроз Цркву као Тело Христово, као живог присуства Христовог у историји.
У аскетском предању Отаца Цркве, развија се и наглашава веза између познања Бога и нашег начина живота.То је веома важно из перспективе данас широко распрострањеног уверења и става да је знање могуће једино на плану природних и друштвених наука, док на подручју духовности и религиозности, реч је о субјективним и личним искуствима, која се не доводе у везу са појмом истине уопште. Насупрот таквом ставу, стоји приступ Цркве и светих Отаца, који истичу да је познање истине заправо познање Бога и воље Божије и да оно подразумева колико човеков ум, толико и човеково срце. У животу Цркве то познање долази кроз веру и покајање, односно кроз промену начина размишљања и промену начина живота. У пракси, то значи подвижнички живот у циљу благодатног очишћења од страсти- односно од страсне везаности за пролазне вредности овога света. Због тога, свети Јован Лествичник (6.век), велики систематизатор аскетско-подвижничког учења Цркве, поучава верне да духовна чистота и потпуна посвећеност Богу отварају ум и срце човека за истинско познање Бога и да таквог, преображеног и духовно очишћеног човека сам Бог, на тајанствени начин уводи у Своје истине. Насупрот томе, човек који није на такав начин уппознао Бога, може само да се бави нагађањем о Богу.