О праштању и посту
(Мт.6,14-21)-зач.17.
ваш небески.
опростити вама сагрјешења ваша.
своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју.
твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
поткопавају и краду;
лопови не поткопавају и не краду.
(Зач. 18).
Данас се завршава сиропусна недеља, а са њом се завршава и период наше припреме за Васкршњи-Часни пост. За наше предстојеће великопосно путовање припремали смо се у недељама које су за нама. У недељи о Закхеју научили смо се јеванђелској поуци о потреби чврсте и јаке жеље за променом у нашем животу. У следећој недељи, о митару и фарисеју, научили смо се томе да је врлина смиреноумља, понизности и скромности прва и основна степеница хришћанског живота. После тога, у недељи о блудном сину видели смо да је први плод истинског смирења, пре свега, покајање. Научили смо да је покајање заправо, најпре промена начина размишљања, а потом и преображај читавог човековог бића – ума, срца и воље. Покајање представља потпуну промену начина живота, „долажење к`себи“ кроз „повратак Оцу“. На крају, прошле недеље, поучили смо се величини хришћанске љубави. Једноставно, то да ли се неко истински покајао у свом животу, показује се кроз конкретну љубав ка ближњем. У тој, делатној љубави ка ближњем, ка сваком потребитом – ка болесном, ка жедном, ка гладном и нагом човеку, ми уствари пројављујемо своју љубав ка Христу. Христос је за нас, сада и овде, присутан кроз све потребите људе, кроз „најмању браћу“, како то Јеванђеље говори. У данашњем Јеванђељу, овај духовни ланац саткан од жеље за преображајем, смиреноумља, покајања и љубави заокружује се и затвара се врлином праштања.
Због тога, слушамо у овом недељном Јеванђељу да, ако желимо да нам Бог опрости наша сагрешења, неопходно је да и ми опростимо људима њихова сагрешења. Занимљиво је да ова јеванђелска поука о праштању другима – ближњима, заправо представља поновљену молбу из молитве „Оче наш“, која се у Јеванђељу налази непосредно пре овог данашњег читања. То значи да је величина и значај врлине праштања толики, да без праштања нема спасења.
Зашто је то тако? Пре свега, због тога што Царство Божије које ишчекујемо јесте царство Оца и Сина и Духа Светога. То је царство савршене и хармоничне љубави три Божанске Личности. Љубав је начин Божијег постојања и ако човек жели да учествује у Царству Божијем, у животу Божијем који јесте Света Тројица, онда у човеку не може да постоји мржња и злопамћење, јер тога неће бити у Царству Божијем.
Зато је неопходно праштање, јер кроз праштање човек се ослобађа мржње и злопамћења који могу да човека одвоје од Бога и учине човеково постојање вечним паклом у својевољној отуђености од Бога и ближњег. Отуда је врлина праштања којој се учимо у данашњем јеванђелском читању, врлина која на савршен и потпун начин показује природу истинске, хришћанске љубави. На тај начин, кроз врлину праштања заокружује се пут наше припреме за Васкршњи пост. Ако бисмо у једној реченици изразили суштину поста онда би то свакако била Спаситељева поука скраја данашњег Јеванђеља: „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“
То значи да је време Великог поста, које је пред нама, заправо време наше духовне смотре и нашег самоиспитивања. То свакако није време када ћемо се попут лицемера, тмурног лица показивати другима, како ми, ето постимо и подвизавамо се! Не, време поста је време преиспитивања нашег унутрашњег бића, нашег срца, преиспитивање вредности које дају идентитет нашем животу. Нека нас благи Господ, наоружане смирењем, покајањем, љубављу и праштањем, води овим предстојећим великопосним путем, да бисмо стигли поклонити се Њему, Распетоме и Васкрсломе Господу, коме нека је слава и хвала у векове векова.
јереј др Бобан Димитријевић