ЈЕВАНЂЕЛСКЕ КАТИХЕЗЕ-ДВАНАЕСТА НЕДЕЉА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
О богатом младићу
(Мт. 19,16-26)-зач.79.
- И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да
имам живот вјечни?
- А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А
ако хоћеш ући у живот држи заповијести.
- Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не
свједочи лажно;
- Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.
- Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?
- Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и
подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном.
- А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.
- А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме
ући у Царство небеско.
- И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи
богатоме ући у Царство Божје.
- А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти?
- А Исус погледавши на њих, рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је
све могуће.
У ову недељу на Светој Литургији слушамо јеванђелско зачало познато као одељак о богатом младићу.
Наиме, Спаситељу прилази један младић називајући га учитељем благим и питајући га шта треба да учини да би наследио живот вечни. Питање које овај младић поставља карактеристично је за старозаветни, јеврејски приступ Богу.
Јеврејски, старозаветни начин размишљања је наслеђен и прихваћен и од стране новозаветне Цркве. То је приступ који подразумева да човек може да твори, чини истину. Човек је у стању и у могућности да буде у заједници са Богом, јер се Бог открио човеку, дао му своје заповести, те човек творећи Божије заповести остварује заједницу са Богом и наслеђује вечни живот. Управо из тог разлога Спаситељ и поучава овог младића да твори заповести закона Божијег, које су му већ познате. Младић одговара да је све то већ учинио. Спаситељ му одговара да му само још једно недостаје – да прода све што има, да то раздели сиромасима и да ће онда имати благо на Небу, те да пође за Спаситељем. Ово је веома ожалостило младића, јер је био веома богат и није био спреман да се одрекне свог богатства и пође за Исусом. Видевши то, Спаситељ одговара како је веома тешко онима који имају богатство да уђу у Царство Божије. Ову истину, Господ Исус Христос сликовито објашњава поуком да је лакше камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у Царство Божије.
Ову Спаситељеву поуку можемо разумети на више начина. Најпре, буквално посматрано, камили је немогуће да прође кроз иглене уши. На другом месту, под камилом се подразумевало дебело морнарско уже коришћено за везивање чамаца и бродова за обалу. Међутим, ни у једном од ова два случаја није могуће да, како камила, тако и морнарско уже, прођу кроз иглене уши. Због тога је најодговарајуће разумевање овог места, оно које користи историјско-археолошки контекст тумачења. Наиме, једна од улазних капија у Јерусалим, као стари утврђени град, носила је назив „иглене уши“, јер је била реч о веома малом улазу. Камиле су могле да прођу кроз тај улаз, али само са напором, уз сагињање.
Ово објашњење је било јасно свима присутнима. Једноставно, богат човек може да уђе у Царство Божије једино уз велика одрицања. Као што је потребан велики напор камили да прође кроз тесна и ниска врата на улазу у Јерусалим, тако је могуће и богатом да уђе у Царство Божије, дакле кроз велики подвиг, напор и самоодрицање. Сваки човек у овом свету има неко своје богатство, неку страст за коју је везан. Богатство о коме је овде реч није само материјално богатство, већ и свака људска страст, свако наше везивање за пролазне вредности овог света, вредности које нас одвајају од Бога. Због тога се ова прича односи и на све нас, јер нема човека који неком страшћу није везан за пролазне вредности овога света.
На крају, на питање присутних ко ће се онда спасти, Спаситељ одговара да оно што је људима немогуће, Богу је могуће. Ове речи Господа нашега Исуса Христа говоре о томе да је наше спасење пре свега дар Божије благодати. Спасење није нешто што можемо сами својим силама и моћима да постигнемо. Спасење је увек безусловни дар Божије Љубави.
Међутим, на тај дар човек одговара својим начином живота у несебичној љубави, у делатној љубави пројављеној пре свега према потребитима и ближњима. Такође, хришћански начин живота јесте један аскетски начин живота који подразумева борбу са страстима, односно духовни напор и подвиг. Због свега овога, човек треба да приступа Светом Причешћу као слободном дару Божије љубави према човеку. Са друге стране, човек треба да се труди да у свакодневном животу кроз несебичну љубав према ближњима, као и кроз борбу са сопственим страстима одговара на ту, безусловну љубав Божију.
јереј др Бобан Димитријевић