ПОУЧНО СЛОВО НА ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

Када је реч о литургијском прослављању догађаја из Христовог живота, Црква заправо увек на известан начин преноси одређене догађаје из прошлости у садашњост. Тако је и на овај празник, на Велики Четвртак.

Наиме, на јутарњој служби данашњег празника слушамо: Данас се против Христа сабра лукаво веће и против Њега сујетно се саветоваху, да предају Пилату на смрт Невинога. На Светој Литургији, такође данас, на Велики Четвртак, слушамо: Прими ме данас Сине Божији, за причасника Тајне Вечере твоје. Сутра, на Велики петак, на вечерњој служби слушаћемо речи: Данас Господар све твари  стоји пред Пилатом и Крсту се предаје Створитељ свих,итд.. Питање које свакако можемо да поставимо јесте какво значење има ово преношење догађаја,који су се десили у прошлости, у садашњост, у богослужење у коме управо учествујемо?

Већина људи ово разуме као некакву реторичку метафору, односно као извесну поетску, стилску фигуру говора.

Међутим, ово питање, које је за нас важно-какав смисао имају прошли догађаји које прослављамо данас, подразумева један комплексан одговор.

Наиме, може се слободно рећи да је целокупан живот Цркве, једно непрекидно спомињање и сећање. У том контексту, Црква је, пре свега и изнад свега, сећање на Христа, о чему нам јасно сведочи и молитва анамнезе.

Са природне тачке гледишта сећање је, са једне стране, најчудесија, а са друге стране, најтрагичнија способност човека. Наиме, када се сећамо неке вољене покојне особе, та особа је присутна у нашем сећању у својој целокупној живој реалности. Са друге стране, та присутност чини да изразито осећамо да та особа више није овде и да у овом свету и овом животу више никада нећемо бити са њом. У том смислу, сећање нам открива и показује човекову немогућност да било шта  одржи и чини истинитим, постојећим,трајним. Сећање нам на најгрубљи и најбруталнији начин открива да на земљи влада време, односно пролазност и смрт.

Хришћанска вера се заснива на сећању на једног Човека и на један догађај, који се остварио управо на Велики Четвртак, када је Господ на Тајној вечери рекао: ово чините у мој спомен.

Ми се сећамо Господа и Он је овде, али не као тужна,пролазна и непостојећа слика прошлости, већ као, благодаћу Духа Светога, живо присутна  садашњост, живо присутна Личност Васкрслог Христа, Сина Божијег , Победитеља смрти. То значи да  у Христу и кроз Христа, дакле, пре свега, Његовом победом над смрћу, Његовим Васкрсењем, само сећање изнова постаје сила која испуњава и преображава време поремећено грехом и смрћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност – његову пролазност, представља најдубљу тајну наше вере-отуда оно литургијско помињање помени Господе, помени Господе…

Наравно, ми не можемо да кажемо на Велики Петак да ми данас чињенично, буквално,физички, стојимо пред  Пилатом, са Христом, нити да кажемо на  Велики Четвртак да смо са Христом и апостолима на  Тајној вечери. Али ми можемо данас, односно на  Велики Четвртак, да се сећамо ових чињеница, догађаја. Сила тог литургијског сећања,  јесте таква да преображава чињенице прошлости у догађаје који имају вечити значај, у догађаје који нас, управо кроз Христа, сада и овде, уводе у тајну вечног, божанског живота Свете Тројице.

На бденију на Велики Четвртак чита се одељак о Господњој вечери из Јеванђеља по Луци, 22 гл. Овај одељак је значајан зато што Спаситељ на Тајној вечери, када указује на хлеб и вино као на своје тело и крв, повезује причешћивање апостола, и свих верних касније, са учешћем у будућем Царству Божијем, и то када каже да, од овога рода виноградскога неће пити, док не дође Царство Божије и ову пасху неће јести, док се не испуни у Царству Божијем. Дакле, сам Спаситељ директно повезује свету евхаристију, свето причешће, са нашим учешћем у будућем Царству Божијем. Зато на крају Тајне вечере и говори апостолима, рекавши им да ово чине у његов спомен, да им тиме, причешћем, завештава, даје у наслеђе, само Царство Божије. Због тога нас Христове речи: ово чините у мој спомен, повезују најпре са историјским догађајем Тајне вечере као установљења светог причешћа, али нас тај спомен уједно упућује, повезује и чини учесницима будућег Царства Божијег.

Међутим, важно је нагласити да је Црква присуство Царства, сада и овде, пре свега у светој евхаристији, као што је то сам Христос показао на Тајној вечери. Како се ова тајна остварује? Ми можемо говорити о светој евхаристији као о присуству будућег сабрања народа Божијег око васкрслог Христа, захваљујући дејству Духа Светога. Он је тај који својом благодаћу, својим дејством (које увек подразумева увођење бесмртности у смртност, вечности у време, Царства Божијег у историју) омогућава  да једном остварени догађаји из историје спасења, па и они који ће се тек десити, како видимо у молитви анамнезе, буду доступни и присутни за нас сада и овде , у сваком тренутку историје, и то онда када служимо свету евхаристију.

Када узмемо у обзир овај контекст , јасно је зашто је у раној Цркви света евхаристија представљала саборно дело које је подразумевало учешће свих. Једноставно, у раној цркви причешће није било обавеза и дужност, већ егзистенцијално питање, или постајеш учесник вечног живота дарованог људском роду и свеколике  твари у Христу, или не.

Са друге стране, ми смо животно питање редовног причешћивања, заменили моралистичким, индивидуалним тумачењем достојности или недостојности за приступање причешћу. Међутим, треба да знамо да тај одељак из 1. Коринћанима 11,23-32, одељак о установљењу свете евхаристије и о достојности и недостојности за св.причешће, говори заправо о недостојности појединих коринћана у контексту подела и мржње која је завладала међу њима, те да је,сходно тексту посланице, делатна љубав према ближњем, заправо једини предуслов за достојно приступање причешћу-отуда је и пастирски позив на причешће, уствари позив на приступање са страхом Божијим,вером и љубављу, као јединим истинским предусловом за причешће.

Нека би благи Господ дао,да и наше данашње причешће буде предокус,аманет и завештање будућег Царства Божијег, Царства у коме ће Васкрсли Христос обрисати сузу са сваког неутешног лица и увести нас у радост незалазне славе божанског живота тројичног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова, амин.

свештеник Бобан Димитријевић, сабрат храма