БЛАЖЕНСТВА-БЛАЖЕНИ ПЛАЧ

БЛАЖЕНСТВА- БЛАЖЕНИ ПЛАЧ

 

„Блажени који плачу, јер ће се утешити“ (Мт.5,4). Блаженства представљају степенице нашег духовног живота. Ово, друго блаженство, прати оно прво блаженство, сиромаштва духом, не само у хронолошком смислу, у контексту набрајања блаженстава, већ и у једном суштинском, дубоко егзистенцијалном смислу. Наиме, у човеку који је сиромашан духом, у ономе који је стекао врлину смиреноумља и понизности и који је дубоко свестан своје недостојности и грешности  пред Богом, појављује се плач над сопственим гресима, као и над огреховљеним стањем читавог људског рода.

Они који су сиромашни духом, који су ослобођени од пролазних жудњи и страсти овога света, они знају колико је бесмислено бити обузет грехом и пролазним вредностима овог света, због којих човек  често и плаче, немајући могућности да оствари те своје пролазне жеље, потребе и страсти. Наиме, када посматрамо реалност овог света без Бога, света који робује сопственим испразним и пролазним маштањима и који је надмен и горд у свом богатству и успеху, света који је самодовољан себи и не потребује Бога и света који је заправо, по речима из Откривења Јовановог, несрећан, јадан и сиромашан(Откр.3,17), онда ако имамо врлину сиромаштва духом, врлину смиреноумља, онда се у нама порађа плач над овим светом и његовом огреховљеношћу, која га одваја од Бога. Управо тако су плакали старозаветни пророци над гресима изабраног Израиљског народа и тако је и Спаситељ плакао над светим градом Јерусалимом.

Блажено плакање због греха је суштински битно у духовном животу. Међутим, важно је нагласити да тај плач није неко болесно и песимистично стање. Напротив, тај плач је испуњен надом и радошћу, зато што на крају тог плача и на крају човекове огреховљене одвојености од Бога, стоји Христова победа над смрћу и грехом, победа коју је Он остварио за нас, будући да ми сами, по својој створеној и огреховљеној природи,ту победу нисмо могли да остваримо. У том контексту задобијају смисао и познате речи светог апостола Павла:“Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање, јер се ожалостисте по Богу…јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење…а жалост овога света доноси смрт“…(2.Кор.7,9-11).

У предању светих отаца, велики систематизатор духовног учења Цркве, свети Јован Лествичник, у свом познатом делу „Лествица“, следује овом учењу апостола Павла. Он наглашава да на крају блаженог плача не стоји очајање или грижа савести, већ покајање и спасење који доводе до духовне радости: „Плач по Богу јесте туговање душе и такво расположење болног срца у којем срце махнито тражи оно за чиме жуди…Чувај пажљиво блажену радосну тугу светог умиљења и немој престати да је негујеш у себи доклегод те она не подигне одавде и чистога не приведе Христу…Плод лажног умиљења је уображеност, а плод правога умиљења је утеха…Човек који се обукао у блажени и благодатни плач, упознао је духовни смех душе.“