БЛАЖЕНСТВА-МИРОТВОРЦИ

БЛАЖЕНСТВА-МИРОТВОРЦИ

 

У досадашњим тумачењима блаженстава видели смо да врлине смирења и понизности представљају почетак нашег духовног живота. Смирен човек себе увек сагледава као најгрешнијег међу људима и то не због лажне скромности, већ због чињенице да што смо ближи вечном и бесмртном Богу, то смо, као у огледалу, свеснији своје смртности, пропадљивости и грешности. Смиреноуман човек у  покајном плачу задобија  врлину кротости. Кротак човек је гладан и жедан божанске правде, коју очекује и којој се нада о доласку славе Царства Божијег. Глад и жеђ за правдом Царства Божијег води нас  ка врлини милости и милосрђа. Кроз врлину милосрђа, кроз делатну љубав према  гладнима, сиромасима и потребитима, сада и овде у времену, пројављујемо божански, љубавни начин живота који ће представљати  наш начин постојања у будућем Царству Божијем. После врлине милости и милосрђа, долази следећа степеница духовног живота сваког хришћанина, чистота срца.   Човек  чистог срца јесте онај човек чије срце је слободно од грешних намера, себичних интереса и жеља. Човек чистог срца у светлости Божијој, а не у тами  сопствених страсти и себичности, сагледава читав свет.

Следећа степеница духовног живота хришћанина јесте блаженство миротвораца:“Блажени  миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати“ (Мт. 5,9). Према старозаветном пророчанству пророка Исаије, Господ Исус Христос је „кнез мира“ (Ис.9,6). Он је тај који дарује мир Божији онима који верују у Њега. Зашто се  у овом блаженству миротворци називају синовима Божијим? Наиме, Бог од вечности постоји као савршена и хармонична заједница љубави три божанске Личности- Оца и Сина и Духа Светога. Они који творе мир у овом свету, који је у сталној борби и сукобима, пројављују живот као догађај заједничарења и љубави и тиме постају слични Сину Божијем, који нам је открио Бога као Свету Тројицу, Бога као Биће Заједнице.Због тога Спаситељ говори својим ученицима: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам. Не дајем вам га као што га даје свет“ (Јн.14,27). О каквом је миру овде реч? То је мир који свети апостол Павле назива плодом, даром Духа Светога (Гал.5,22), мир који превазилази сваки ум (Флп.4,7). У аскетском Предању отаца Цркве то је мир који се схвата као ослобођење од страсти и који се достиже благодатним дејством Духа Светога. Миротворци шире мир Божији око себе. Реч је о миру који заправо представља слободу од свих брига и страхова које носи свакодневни живот. Наравно, то може на први поглед да звучи као лудост, али уствари ради се о безрезервном поверењу у дела Божија, у план Божији за спасење света и човека, план Божији који нам се открио у спасоносним догађајима Страдања, Васкрсења, Вазнесења Христовог и наравно, ниспослања Духа Светога. Речима јеванђеља, то је мир оних који се не брину за своје животе, за оно што ће јести и пити и шта ће обући (Мт. 6,25-33). То је мир који постоји у људима чак и најтежим животним ситуацијама, у граничним егзистенцијалним околностима, у страдању и умирању, мир  који за своју основу и темељ има Христову победу над смрћу, као залог наше бесмртности. Свети апостол Павле говори управо о таквом миру и духовној радости и то као, како сопственом искуству, тако и искуству читаве ране црквене заједнице: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба или гоњења или глад или голотиња или опасност…али у свему побеђујемо кроз Онога који нас је заволео, јер уверен сам да нас ни смрт, ни живот, ни анђели…ни садашњост,ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга ствар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рим.8,35-39). Важно је нагласити да унутрашњи мир Божији не представља одсуство спољашњих сукоба. Страшне и велике животне борбе постоје и код миротвораца. Миротворци не могу да изазову престанак сукоба и раздора међу људима.  Ни сам Христос то није чинио. Напротив, познате су нам Његове речи:“Нисам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт.10,34). Миротворци сведоче Христа носећи свој крст и у спремности да изгубе свој живот због Господа. Миротворци не срамоте Христову истину применом насиља или одмаздом. Они прате Господа у савладавању зла путем добра, сходно речима светог апостола Павла:“Ако је гладан непријатељ твој, нахрани га, ако је жедан, напој га, јер чинећи то  згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (Рим.12.18-21).