БЛАЖЕНСТВА- СИРОМАШТВО ДУХОМ

БЛАЖЕНСТВА-СИРОМАШТВО ДУХОМ

„Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Мт.5,3). У својој Беседи на гори Спаситељ полази управо од овог, можемо га тако назвати, првог блаженства. Ово блаженство је основни и први предуслов за свеколико човеково духовно напредовање и узрастање. Сваки човек који жели да живи духовним животом, животом који представља живо заједничарење са Богом, мора, пре свега другог, пре свих других врлина, да буде сиромашан духом, односно да поседује врлину смиреноумља.

Дакле, бити сиромашан духом значи бити смирен, односно вежбати се у стицању врлине смиреноумља и понизности. Шта ово конкретно значи? Бити сиромашан духом значи јасно увиђати да немамо ништа, да не поседујемо ништа што нисмо, на неки начин, примили од Бога и да је сваки човек без благодати Божије потпуно ништаван. Заправо, на једном најдубљем нивоу људске егзистенције човекова природа, као и природа читавог света, као створена, условљена и зависна од Бога у свом постојању, сама по себи, по својим својствима, јесте смртна и пропадљива. Постојање човека и твари уопште, дар је Божије благодати. То разликовање Бога као нествореног, вечног и бесмртног и нас као створених, смртних и пропадљивих, омогућава нам да сагледамо сопствену крхкост, променљивост и пролазност. То и јесте почетак смиреноумља- сагледавање сопствене слабости и ништавности пред Богом и  развијање свести о томе да је и само наше постојање, па следствено томе и све што стичемо у животу, у духовном и материјалном смислу, изнад свега и пре свега, дар Божије благодати.

Блажено сиромаштво назива се у еванђељу по Матеју „духовним“ сиромаштвом, зато што је ту реч, на првом месту, о стању и ставу целокупног људског духа-човековог ума, срца и воље. Реч је о стању и расположењу духа у коме се човек осећа потпуно испражњено и отворено пред Богом и то у смислу да схвата сопствену ограниченост, слабост и незнање. Бити сиромашан духом значи бити лишен сваке гордости и поуздања у снагу сопственог духа, значи бити свестан немоћи и ограничења своје створене и пропадљиве природе. Даље, то значи и не ослањати се на сопствене идеје, мишљења и жеље, односно бити ослобођен од узалудних маштања људског срца. Пример сиромаштва духом је Пресвета Богородица. Она у смирењу прихвата вољу Божију, да у тајни доласка Божијег у овај свет буде сасуд Божије благодати, она кроз коју ће се оваплотити Син Божији и благодарећи Господу за овај велики благослов прославља Бога величанственом химном: “Господ показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихових, збаци силне са престола и подиже понижене. Гладне напуни блага и богате отпусти празне“ (Лк,1.51-53).

Господ Исус Христос је савршени пример сиромаштва, како телом, тако и духом. На првом месту, Спаситељ је био сиромах који у овом свету „нема главу где заклонити“ (Мт.8,20). Зато није случајно да еванђелист Лука као прво блаженство наводи сиромаштво у буквалном, материјалном смислу, нарочито узимајући у обзир да се Господ обраћа свима, али пре свега сиромашнима, угњетаванима и потребитима уопште. Христово физичко сиромаштво је пројава Његовог потпуног сиромаштва духом, јер „будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио, узевши обличје слуге…унизио је себе  и био послушан до смрти и то смрти на крсту“(Флп.2,6-8). Дакле, Божија љубав према човеку је савршени пример смиреноумља. Иако је Христос вечни Син Божији, због превелике љубави према човеку, добровољно се унижава, постаје  један од нас, Својих створења и страда на крсту ради нас људи и ради нашега спасења.  Царство Божије наслеђују сиромашни духом. То је благодат  Божија, која нам је подарена у Христу, у Христовом делу спасења: “Зато и Њега Бог (Отац) високо уздиже и дарова му Име изнад свакога имена, да се у име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ, на славу Бога Оца“ (Флп 2.9-11). Дакле, Царство Божије је реалност која нам је доступна сада и овде, захваљујући Христовом делу спасења, али пуноћа славе Царства је нешто што још ишчекујемо. Зато је прво блаженство сиромашних духом написано у садашњем времену, јер је за нас, сада и овде, у нашим свакодневним животима, смиреноумље почетна врлина којом се отварају врата Царства Божијег, а остала блаженства су у будућем времену, јер се пуноћа њиховог остварења очекује у Будућем веку, у слави Царства Божијег, које чекамо и којем се надамо.

Сиромаштво духом у једном аскетско-подвижничком смислу представља духовно стање у којем смо потпуно слободни од грешних жудњи и страсти овога света: „Све што је у свету: похота телесна, похота очију и надменост живљења, није од Оца, него је од света и свет пролази и похота његова, а онај који твори вољу Божију остаје вавијек“ (1.Јн.2,16-17).  Због тога, првобитно откривење воље Божије подразумева да Његова створења треба да буду сиромашна духом. Нарушавање овог духовног става и приступа, кроз грех гордости и самоуздизања, јесте суштина прародитељског греха и извор свих патњи и страдања. Отуда је смиреноумље почетак спасења- почетна степеница духовног живота сваког хришћанина.