ЈЕВАНЂЕЛСКЕ ПОУКЕ НАШЕ ЦРКВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ-НЕДЕЉА ПЕДЕСЕТНИЦЕ
Недеља Педесетнице
(Јн.7,37-52; 8,12)-зач.27.
- А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије!
- Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе.
- А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен.
- А многи од народа, чувши ту ријеч, говораху: Ово је заиста Пророк.
- Други говораху: Ово је Христос. А једни говораху: Зар ће Христос доћи из Галилеје?
- Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?
- Тако настаде раздор у народу због њега.
- А неки од њих хтједоше да га ухвате; али нико не метну руку на њега.
- Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: Зашто га не доведосте?
- Слуге одговорише: Никада човјек није тако говорио као овај човјек.
- Тада им одговорише фарисеји: Зар сте се и ви преварили?
- Вјерова ли ко у њега од главара или од фарисеја?
- Него народ овај који не зна Закон, проклет је!
- Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и бјеше један од њих:
- Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини?
- Одговорише му и рекоше: Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази.
- Исус им опет рече, говорећи: Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном
неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.
Празник о коме је реч на почетку овог Јеванђеља јесте празник Сеница. Реч је о старозаветном празнику који је добио назив по томе што су Јевреји за време овог празника спавали у сеницама, које су за ту сврху грађене на крововима кућа или на слободном простору. То је требало да их подсећа на живот њихових отаца у колибама, после ослобођења из египатског ропства. Уједно, то је био радосни јесењи празник, којим се захваљивало Богу за успешно завршену жетву и бербу винограда. Ову прилику користи Спаситељ да се обрати великом броју људи, који су поводом празника дошли да посете јерусалимски храм. Сваког јутра за време овог празника свештеник је изливао на жртвеник мало воде, коју су у у процесији доносили са Силоамског извора. Ово је могло да инспирише Спаситеља да своје обраћање народу започне речима: Ко је жедан, нека дође мени и пије! Који у мене верује, из утробе његове потећи ће реке воде живе! Јеванђелист потом објашњава да су ове речи говориле о Духу Светоме, који још није био изливен на оне који верују у Исуса и да ће се то десити по Његовом прослављењу- остварењу божанског плана спасења, оствареног у догађајима Страдања, Васкрсења и Вазнесења Христовог.
У том контексту, када говоримо о празнику Педесетнице, празнику Силаска Светога Духа на Апостоле, треба нагласити да овај празник, заједно са Пасхом – празником Васкрсења Христовог, представља најзначајнији празник у Цркви, празник из кога се током историје Цркве развио богослужбено-празнични циклус црквене године.
У Старом Завету Пасха је представљала празник сећања на излазак, прелазак, и ослобођење Изабраног израиљског народа из египатског – мисирског ропства под фараоном. Педесетница је у Старом Завету представљала успомену на примање старозаветног закона (десет Божијих заповести и др.), који је Мојсије као вођа израиљског народа, у педесети дан после Пасхе, примио од Бога и предао га народу као знак ступања Изабраног народа у Савез, Завет са Богом.
У Новом Завету празник Пасхе је задобио нови смисао. Пасха је празник Васкрсења Христовог – празник преласка из смрти у живот, празник ослобођења људског рода и свеколике творевине од робовања духовном фараону – од робовања смрти и греху.
Празник Педесетнице у Новом Завету, такође задобија нови смисао. Педесетница као празник изливања Светога Духа на Апостоле и верне који су били сабрани око њих, представља празник склапања Новог Савеза – Новог Завета, између Бога и народа Божијег и тај Нови Завет, нова заједница Бога и људи остварена у Личности Васкрслог Христа, благодаћу Духа Светога, обухвата све људе, припаднике разних народа, а не само јеврејског.
Често се празник Педесетнице назива и рођенданом Цркве. Међутим, тачније и прецизније је рећи да је то празник који пројављује и објављује саму тајну Цркве.
Наиме, о празнику Педесетнице у Јерусалиму је било окупљено мноштво народа из Јудеје и дијаспоре – из читавог света. Поред Јевреја, ту су били и припадници других-многобожачких народа, који су прихватили старозаветну веру у једног Бога и они су се називали дошљацима вере. Када је Дух Свети у виду огњених језика сишао на Свете Апостоле, они су проповедали реч Божију и свако од припадника ових различитих народа разумео их је на свом језику. Тиме се пројавило ново јединство људског рода у Христу, благодаћу Духа Светога, насупрот старозаветној вавилонској подељености језика и људског рода уопште. Неки од присутних Јевреја, који нису поверовали у Христа, тврдили су како су се Апостоли напили вина и зато тако говоре. Међутим, Свети Апостол Петар тада изговара познату беседу у којој објашњава да је тек трећи час дана – девет сати преподне, и да они нису пијани, већ да то што свако чује апостолску проповед на свом језику- јесте дар благодати Духа Светога и остварење једног старозаветног пророштва.
Наиме, Свети Апостол Петар наглашава да је Силазак Духа Светога остварење пророштва Пророка Јоила, који је говорио да ће Господ- у последње дане, излити од Духа Светога на свако тело … (Дап. 2,17). Значи, Силазак Духа Светога на Апостоле јесте увођење последњих дана, долазак последњих времена у историју. То је веома важно из перспективе идентитета саме Цркве. Наиме, ако је Силазак Духа Светога на Апостоле заправо увођење последњих дана у историју, а последњи дани у Старом Завету подразумевају долазак Царства Божијег, то значи да је суштина саме Цркве у томе да она представља присуство последњих дана у историји. Због тога ће током историје Цркве Свети Оци, попут Светог Максима Исповедника, развити учење о Цркви као о икони Царства Божијег у историји. Црква сада и овде, у историји, представља предокус, почетак, завештање и присуство Царства Божијег.
У догађају Свете Евхаристије, односно у Светом Причешћу, ми имамо могућност да, сада и овде, учествујемо у Царству Божијем, које ће на крају историје у пуноћи силе и славе Божије да се пројави као последња и коначна реалност овога света.
Предуслов нашег учешћа у будућој слави Царства Божијег јесте наше учешће сада и овде у Светој Евхаристији, као икони и присуству Царства Божијег у историји. Зато је веома важно развијање нашег литургијског начина живота, односно развијање евхаристијске свести о потреби и егзистенцијалном значају редовног причешћивања.
ЈЕРЕЈ ДР БОБАН ДИМИТРИЈЕВИЋ