јеванђелске поуке наше црквене заједнице-недеља раслабљеног
Недеља четврта-недеља Раслабљенога
(Јн.5,1-15)-зач.14.
- Потом бјеше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим.
- А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове
Витезда, и има пет тријемова.
- У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који
чекаху да се вода заталаса.
- Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би
први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.
- А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан.
- Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан,
рече му: Хоћеш ли здрав да будеш?
- Одговори му болесник: Господе, човјека немам, да ме спусти у бању када
се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе прије мене.
- Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи!
- И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. А тај дан бјеше субота.
- Тада говораху Јудејци исцијељеном: Субота је, није ти допуштено да
носиш одар.
- Он им одговори: Који ме учини здравим он ми рече: Узми одар свој и ходи.
- А они га запиташе: Ко је тај човјек који ти рече: Узми одар свој и ходи?
- А излијечени не знађаше ко је; јер се Исус бјеше удаљио због многог
народа на ономе мјесту.
- Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не
гријеши, да ти се што горе не догоди.
- Човјек отиде и јави Јудејцима да је Исус тај који га учини здравим.
Четврта седмица по Васкрсењу Христовом у богослужбеном животу Цркве позната је као недеља Раслабљенога. То је због тога што се на почетку те седмице, у дан Господњи – дан недељни, на Светој Литургији чита Јеванђеље о раслабљеном човеку којег је Исус исцелио.
У другу недељу по Васкрсу – у Томину недељу, слушали смо Јеванђеље које нас кроз искуство апостола Томе – „Томино неверје“, поучава значају поверења у Бога, поверења које треба да имамо у Васкрслог Христа – Победитеља смрти.
То наше поверење и нада у Васкрслог Господа засновани су на Томином и уопште,апостолском искуству виђења Васкрслог Христа и заједничарења са Њим.
У прошлу, трећу недељу по Васкрсењу – у недељу жена мироносица, слушали смо Јеванђеље које нам показује то поверење на делу. Упорне, храбре и пуне љубави према свом Учитељу, жене мироносице, у плачу и тузи великој, одлазе на гроб Исусов да помажу Његово мртво тело. На њихову безрезервну веру и посвећену љубав Васкрсли Господ одговара, јављајући им се, тешећи их и позивајући на радост Васкрсења – радост победе Живота над смрћу.
У ову четврту недељу по Васкрсењу, слушамо Јеванђеље у коме Христос исцељује тешко болесног човека и то у Јерусалиму у бањи Витезди код тзв. „Овчијих врата“. У тремовима ове бање људи су доводили своје тешко оболеле рођаке и пријатеље, а анђео Господњи би повремено долазио, узбуркавао воду, те би се исцељивао онај који би први ушао у воду. Поред воде је лежао човек који је пуних тридесет осам година боловао. Исус, знајући његову дугогодишњу патњу и муку, долази и пита га да ли жели да буде здрав. Можемо само да замислимо кроз колико страдање, бол и муку је пролазио овај човек. Смирење и стрпљење красили су његову душу, јер он одговара Исусу да би желео да оздрави, али да нема човека који би му помогао да сиђе у бању када се вода узбурка.
Јасно је да је овде реч о раслабљеном човеку, који је због тешке болести својих костију био непокретан, одузет или тешко покретан, те није могао сам да дође до воде када је требало да уђе у бању.
Међутим, није само ова тешка и дуготрајна болест била једина невоља и мука која је задесила овог човека. Његове речи „немам човека“ јесу речи које нам говоре да је овде реч о једном усамљеном и остављеном човеку, човеку који није имао никога свог, ниједног пријатеља или рођака који ће му помоћи. Рекли бисмо данашњим језиком свакодневнице да „није имао никакву везу“. Стање и ситуација у тој бањи је слика стања и ситуације у човековом животу уопште – свако гледа себе, свако брине само о себи и свако очекује помоћ само за себе. Други – ближњи, као да не постоји, „други“ је потпуно заборављен и препуштен самом себи. Једноставно, ово је слика људског егоизма и борбе за опстанак.
Овом -презреном, остављеном и од других заборављеном – раслабљеном човеку, долази Исус и исцељује га. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као туђинац, већ као свој своме, долази прихватајући његово страдање, његову патњу и његов живот, управо да би га ослободио од тог страдања и патње. То може само Он – Васкрсли Исус, Победитељ смрти. Оно чему нас поучава Христос у данашњем Јеванђељу јесте то да човек не сме да буде равнодушан према ближњем и према његовим патњама и страдању. Увек неко има неког свог – да ли у породици, да ли у политичкој партији, да ли на послу, да ли у друштву уопште. Једноставно, свет функционише по принципу „везе“ и оног себичног тражења „неког свог“.
Међутим, Христос нас позива на безусловну и слободну љубав према човеку. Треба волети и треба помоћи сваком потребитом и раслабљеном човеку.
Сви ми смо духовно раслабљени егоизмом и себичношћу и потребно нам је да нас Христос исцели и да наш живот преобрази из индивидуализма и себичности у заједничарење и љубав.
Света Литургија са препознатљивим позивом: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа …“ јесте духовни простор и амбијент у којем се преображава наш живот из гордости и саможивости у смирено и љубавно прихватање другог и другачијег.
Тај литургијски дух треба пројављивати у свакодневном животу у разним животним ситуацијама у којима често наилазимо на „раслабљеног човека“, јер то је једини начин да покажемо да истински следујемо Христу у овом свету који сада у злу и греху лежи, али у коме ће се јавити слава Царства Божијег.
јереј др Бобан Димитријевић