ЈЕВАНЂЕЛСКЕ ПОУКЕ НАШЕ ЦРКВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ-НЕДЕЉА САМАРЈАНКЕ
Недеља пета-разговор Христа са Самарјанком
(Јн.4,5-42)-зач.12.
- Тако дође у град самаријски звани Сихар, близу села које даде Јаков
Јосифу, сину својему.
- А ондје бијаше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на
извору; бјеше око шестога часа.
- Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем.
- Јер ученици његови бијаху отишли у град да купе хране.
- Рече му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене
Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима.
- Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти
говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу.
- Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти
онда вода жива?
- Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он
из њега пијаше и синови његови и стока његова?
- Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети;
- А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода
коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.
- Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо
да захватам.
- Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега, и дођи овамо.
- Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа;
- Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала.
- Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк.
- Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму
мјесто гдје се треба клањати.
- Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу
ни на гори овој ни у Јерусалиму.
- Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер
је спасење од Јудејаца.
- Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу
у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају.
- Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.
- Рече му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад он дође,
објавиће нам све.
- Рече јој Исус: Ја сам – који говорим с тобом.
- И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара,
али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом?
- А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима:
- Ходите да видите човјека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос?
- Изиђоше, дакле, из града и пођоше њему.
- А у међувремену мољаху га ученици његови говорећи: Рави, једи!
- А он им рече: Ја имам јело да једем за које ви не знате.
- Тада ученици говораху међу собом: Да му неко не донесе да једе?
- Исус им рече: Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и
извршим његово дјело.
- Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће настати жетва? Ето,
велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву.
- И који жање прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује
заједно и који сије и који жање.
- Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање.
- Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили; други су се трудили, а
ви сте у труд њихов ушли.
- А из града онога многи од Самарјана повјероваше у њега за ријеч жене
која је свједочила: Каза ми све што учиних.
- Када, дакле, дођоше к њему Самарјани, мољаху га да остане код њих; и
остаде ондје два дана.
- И много их више вјерова за ријеч његову,
- Те жени говораху: Сад не вјерујемо више због твога казивања, јер сами
смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ свијета, Христос.
На почетку пете седмице после Васкрса, у четврту недељу по Васкрсењу Христовом, на Светој Литургији слушамо јеванђелски одељак познат као Христов разговор са женом Самарјанком.
На путу из Јудеје у Галилеју, Господ Исус Христос пролази кроз Самарију. Ове крајеве насељавали су Самарјани, народ који је представљао мешавину јеврејског народа и локалног многобожачког становништва. Припадници старозаветног јеврејског Изабраног народа Божијег сматрали су Самарјане отпадницима од вере и гледали су на њих као на нечисте људе, као на пагански и многобожачки народ.
Христос са својим ученицима долази до једног бунара у близини самарјанског града Сихара и ту се одмара, док су његови ученици отишли до града да купе нешто хране. На овај бунар долази жена Самарјанка да захвати воду.
Иако се Јевреји нису мешали са Самарјанима, Исус приступа овој жени и тражи од ње воду. Они започињу разговор у коме Самарјанка изражава своју зачуђеност што Исус уопште разговара са њом и тражи воду од ње, собзиром да су Јевреји – припадници старозаветног израиљског народа, презирали Самарјане као отпаднике од свог народа и од своје вере. Сама чињеница да Исус разговара са женом Самарјанком указује на то да је Он дошао зарад спасења читавог људског рода, па и Самарјана, а не само због израиљског народа. Овај разговор указује на универзалност Христове проповеди, односно хришћанске вере. Даљи ток разговора упућује нас на још једну важну посебност и специфичност Христовог учења и новозаветне вере.
Наиме, жена Самарјанка пита Господа Исуса Христа где се треба молити Богу, собзиром да су Јевреји сматрали да је у Јерусалиму место где се треба молити Богу, док су Самарјани сматрали да је извесна гора у Самарији место где се треба молити Богу. Јасно је да је питање које је поставила жена Самарјанка, питање које се тиче спољашњих, ритуалних и религијских правила. Религија по својој природи представља скуп прописа, закона и правила који треба да нас повежу са Богом и да нас ослободе од наших унутрашњих страхова, немира и недоумица.
У том смислу, поштовањем Бога у Јерусалиму, или на гори у Самарији, или где год другде, човек би требао да оствари заједницу са Богом. Међутим, Исус даје веома необичан одговор жени Самарјанки. Он јој каже да: „долази час и већ је настао, када ће се истински боготражитељи клањати и молити Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“
Ове Исусове речи суштински мењају смисао саме религије, саме вере. Ове речи нам указују да наш однос са Богом јесте однос у Духу и Истини, а то значи превазилажење страха, ритуалне, формалистичке, спољашње и формалне побожности и ступање у један нови однос са Богом који се дарује свим народима, свим људима – читавом људском роду. То је однос са Богом који подразумева наш слободни избор и синовску љубав ка Богу и то као одговор на Божији долазак међу људе, као одговор на Божије Откровење, као одговор на заједницу са Богом Оцем коју нам је понудио и омогућио сам Син Божији поставши један од нас. Управо зато, где год и кад год се служи Света Литургија широм васељене и где год се пројављује тај евхаристијски етос живљења, увек се изнова успоставља и пројављује тај нови однос са Богом, однос заједнице љубави и слободе, однос који превазилази ону стару, окошталу, формалистичку и ритуалистичку религиозност – религиозност која само има изглед побожности, али се силе њезине одрекла.
ЈЕРЕЈ ДР БОБАН ДИМИТРИЈЕВИЋ