ЈЕВАНЂЕЛСКЕ ПОУКЕ НАШЕ ЦРКВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ-НЕДЕЉА СЛЕПОГ
Недеља шеста-исцељење човека слепог од рођења
(Јн.9,1-38)-зач.34.
- И пролазећи видје човјека слијепа од рођења.
- И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или
родитељи његови, те се роди слијеп?
- Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве
дјела Божија на њему.
- Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад
нико не може радити.
- Док сам у свијету, свјетлост сам свијету.
- Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза
блатом очи слијепоме.
- И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан.
Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући.
- А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху:
Није ли ово онај што је сједио и просио?
- Једни говораху да је он. а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам.
- Тада му говораху: Како ти се отворише очи?
- Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи
моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах.
- Тада му рекоше: Гдје је он? Рече: Не знам.
- Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима.
- А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи.
- А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Блато ми
метну на очи, и умих се и видим.
- Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује
суботу. Други говораху: Како може човјек грјешан таква знамења чинити? И
наста раздор међу њима.
- Опет рекоше слијепцу: Шта ти велиш за онога што отвори очи твоје? А он
рече: Пророк је.
- Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не
дозваше родитеље тога што је прогледао,
- И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди
слијеп? Како, дакле, сада види?
- А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и
да се роди слијеп;
- А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ
одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.
- Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ
бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа.
- Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте.
- Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп. и рекоше му: Подај
славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан.
- А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам – да ја бијах
слијеп, и сада видим.
- Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје?
- Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да
нећете и ви да постанете ученици његови?
- Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви.
- Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је.
- Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је,
а он отвори очи моје.
- А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу
његову твори, тога слуша.
- Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу.
- Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.
- Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да
учиш? И истјераше га напоље.
- Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у
Сина Божијега?
- Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем?
- А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је.
- А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се.
Свет у коме живимо јесте свет који, по речима светог апостола Јована, лежи у злу и греху. То значи да је овај свет обележен, пре свега, патњом и страдањем. Падом у грех наших прародитеља Адама и Еве овај свет се одвојио од заједнице са Богом и ушао је у један затворен круг рађања и смрти. Наиме, иако не наслеђујемо грех наших прародитеља, будући да је грех увек дело слободне воље једне личности, ми ипак, као њихови потомци, наслеђујемо последице њиховог греха, односно наслеђујемо смртност, пропадљивост и склоност ка греху.
Због тога су болест, патња, страдање, пропадљивост, трулежност и смртност последице палости наше људске природе.
Како Апостоли у данашњем Јеванђељу, тако и ми данас, болести и страдања везујемо за конкретни грех. Када је неко болестан често пута кажемо да је то последица неког греха тог човека. Када је у питању болест и страдање деце и уопште невиних страдалника, често пута кажемо да је та болест последица неког греха који су починили родитељи или преци тог невиног страдалника. Иако има случајева у којима одређену болест и страдање можемо да објаснимо на тај начин, ипак суштина болести и страдања је дубља и другачија.
Наиме, када су Апостоли питали Спаситеља, ко је сагрешио те се човек који је рођен слеп родио тако, Он одговара да није сагрешио ни он сам нити његови родитељи, већ је рођен такав да би се на њему „јавила дела Божија.“ Потом Исус исцељује очи овоме слепом човеку.
Овај Спаситељев одговор Апостолима открива нам да коначне одговоре на питања о болести, патњи и страдању у овом свету не треба тражити у прошлости, већ у будућности.
Христос је исцелио човека који је био слеп од рођења и није одговорио Апостолима да је болест слепог човека последица његовог, или греха његових предака. То значи да последњу истину о овом свету и о страдању и болестима у овом свету треба тражити у будућем Царству Божијем. Христова дела, исцељења која је Он чинио, јесу била знаци и пројава присуства Царства Божијег.
Због тога, свако страдање и свака болест у овом свету, а нарочито болести и страдања деце и невиних страдалника, јесу догађаји у којима ће се тек пројавити и показати слава Царства Божијег.
Некада се то деси у исцељењу које Господ подари човеку, а некада Господ призове себи онога који болује. У сваком случају, сада и овде, у историји, док не дође пуноћа славе Царства Божијег налазимо се у ишчекивању, управо онако како слушамо у Символу вере: „чекам Васкрсење мртвих и живот Будућег века.“ То значи да ми заправо ишчекујемо да се пројаве коначна дела Божија, односно да Господ Исус Христос о свеопштем Васкрсењу мртвих обрише сузе са сваког лица и да донесе славу Царства Божијег, Царства у коме неће бити муке, туге, бола и уздисања, него Живота вечног и бесмртног. Аманет, завештање и залог свега тога што ишчекујемо у будућности јесте догађај Христовог Васкрсења. Васкрсли Христос је,по речима светог апостола Павла, првенац из мртвих и прворођени међу васкрслом браћом. Зато је наша вера, пре свега, безрезервно поверење у Бога, у Божија обећања.
Ту своју веру ми као православни хришћани пројављујемо на свакој Светој Литургији, која је икона и присуство Царства Божијег у историји. Због тога је важно да живимо литургијским животом, а то значи редовно исповедајући своју веру у васкрслог Христа на Светој Литургији и редовно примајући Свете Дарове, тело и крв Господњу, увек са страхом Божијим, вером и љубављу.
На крају, тај литургијски етос треба да пројавимо у свакодневном животу у делатној љубави и милосрђу према потребитима.
ЈЕРЕЈ ДР БОБАН ДИМИТРИЈЕВИЋ