ЈЕВАНЂЕЛСКЕ ПОУКЕ НАШЕ ЦРКВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ-ПРВА НЕДЕЉА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
О следовању Христу
(Мт.10,32-33;37-38; 19,27-30)-зач.38.
- Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.
- А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.
- Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.
- И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.
- Тада одговори Петар и рече му: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли;шта ће, дакле, нама бити?
- А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.
- И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.
- Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.
У ову недељу на Светој Литургији слушамо јеванђелски одељак из Јеванђеља по Матеју и то стихове из зачала које у себи обједињује стихове из два поглавља-десетог и деветнаестог.
Будући да празник Педесетнице, празник Силаска Светога Духа на Апостоле представља прву потпуну пројаву Цркве као Царства Божијег у историји, у времену и у том смислу, својеврсни духовни рођендан Цркве, није случајно да у ову прву недељу по Педесетници слушамо управо овај јеванђелски одељак, који говори о потреби духовне спремности и доследности у сведочењу Јеванђеља у свету, односно говори о потреби посвећења целокупног свог живота сведочењу вере у Христа као темељу нашег живота. На самом почетку одељка наглашава се да је наша заједница са Богом Оцем, односно усиновљење које задобијамо кроз Христа, у директној вези са нашом личном вером као одговором на Божији призив у Христу.
Наиме, ако смо ми спремни да признамо Христа пред људима, да сведочимо овом свету веру у Господа Исуса Христа, онда ће и Христос нас признати пред Оцем Небеским. То заправо значи да ћемо и ми бити препознати од стране Бога Оца, кроз Његовог Јединородног Сина, као Његови синови, као деца Божија, као синови Божији по благодати Божијој. У том смислу, потребно је подвижничким животом посведочити нашу истинску доследност Христу. Наиме, Христос говори да је потребно да узмемо крст свој и пођемо за Њим. То узимање крста и кретање за Господом значи заправо да је неопходно, на првом месту, као врховну вредност свог личног живота поставити заједницу са Богом, заједницу са Христом. Христос треба да буде врховно мерило нашег живота кроз које ћемо даље мерити и сагледавати остале вредности и односе у нашем животу. То значи да кроз Христа треба сагледавати и однос љубави према оцу, мајци, жени, детету. Једноставно, све односе љубави у које улазимо током живота треба сагледавати управо кроз љубав према Христу, а не обрнуто. На тај начин, љубав према нашим ближњима може да стекне вечни карактер, односно једино у Христу и кроз Христа може да се обесмрти и осмисли човеков живот и заједница са ближњима.
На крају, Свети Апостоли, посебно Апостол Петар као први међу њима, говоре Господу да су они све оставили и пошли за Њим, односно да је Христос, рекли бисмо, на тај начин, заиста постао идентитет и смисао њиховог живота, те га даље питају шта ће бити са њима. Христос им одговара да ће они, као Свети Апостоли, као Његови ученици у новом животу, односно у Царству Божијем, које ће доћи када седне Син Човечији на престо славе Своје, сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих, односно судиће свету. То значи да апостолска служба поред свог историјског и мисионарског карактера, као служба сведочења Васкрсења Христовог овом свету, подразумева и један вечни, будући, есхатолошки карактер – као служба сведока Васкрсења Христовог на последњем суду Божијем, односно у реалности Царства Божијег, које ишчекујемо и коме се надамо.
Ову и овакву веру, Црква пројављује увек када се саберемо на литургијском сабрању око једног предстојатеља, началника, односно око епископа или свештеника који началствује у име епископа, док свештеници, или да тако кажемо, остали свештеници, када началствује један од њих у име епископа, бивају на месту Апостола, односно сведока Христовог Васкрсења и сведока целокупног дела спасења које је Христос извршио за нас. Због свега овога је важно наше учешће на Светој Литургији , јер причешћујући се Телом и Крвљу Господа Исуса Христа започињемо вечни и нови живот Царства Божијег, већ сада и овде. Управо из сотириолошких разлога, из разлога спасења човека и света, треба неговати и развијати литургијску побожност која се возглављује управо у редовном причешћивању верних, оних верних који посте све Црквом прописане постове и живе хришћанским-подвижничким животом, који пројављују у делатној љубави према ближњима.
јереј др Бобан Димитријевић