ЈЕВАНЂЕЛСКЕ ПОУКЕ-ПРИЧА О ЦАРИНИКУ И ФАРИСЕЈУ
О митару и фарисеју
(Лк.18,10-14)-зач.89.
- Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник.
- Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као
остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник.
- Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.
- А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се
бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме!
- Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који
себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
Данашња недеља је у црквеном календару означена као недеља о митару и фарисеју. То је због тога што Јеванђеље које слушамо на Светој Литургији говори управо о митару-царинику и фарисеју. Претходне недеље смо могли да чујемо Јеванђеље о Закхеју, о царинику који се покајао и променио толико да је његову жељу и вољу за преображењем видео и похвалио и сам Господ Исус Христос. Јака и велика жеља за променом сопственог огреховљеног живота стоји увек на почетку наше припреме за предстојећи Велики и Часни пост. Међутим, духовна припрема за наше великопосно путовање ка Распетом и Васкрслом Спаситељу суштински и богослужбено посматрано започиње овом недељом о митару и фарисеју.
Јеванђеље које данас слушамо је веома кратко и уједно веома поучно. Наиме, два човека су ушла у храм да се моле Богу. Један је био фарисеј, а други је био цариник. Фарисеји су представљали, речено језиком савременог човека, водећи верско-политички правац, групацију и партију у јеврејском народу. Они су представљали вође јеврејског народа и били су познати по строгом и ригорозном поштовању и држању старозаветних Мојсијевих закона. Као такви, били су веома поштовани у народу. Са друге стране је митар – цариник. Он је био припадник једне омражене и презрене службе у јеврејском народу, будући да је био задужен за скупљање пореза, што је, углавном, чињено на штету сиромашног народа, уз превелике дажбине од којих су се богатили и сами цариници.
Дакле, цариник је био слика грешног и у друштву презреног човека. Оваква два човека улазе у храм да се моле Богу. Фарисеј се моли тако што, пре свега, захваљује Богу што није као остали људи – грабљивци, неправедници, прељубници и на крају захваљује се што није као овај цариник. Очигледно је да његово захваљивање није никакво истинско благодарење Богу, већ једна похвала самоме себи. Фарисеј наставља своју самопохвалу говорећи Богу како држи све заповести – пости два пута недељно и даје десетак од свега што стекне. Јасно је да фарисеј уопште не увиђа своју сопствену грешност и да је његов главни грех гордост и самољубље. Он је једноставно толико духовно слеп, да не може да увиди ни једно сопствено сагрешење. Дубоко је уверен да све што чини је исправно и по вољи Божијој, те да нема разлога да се каје за било шта. Духовно самозадовољство и презир према другим људима, нарочито грешним људима, какав је цариник, представљају праву слику унутрашњег духовног стања фарисеја. Он је толико под утицајем греха гордости, сујете и самољубља да уопште нема духовне снаге да сагледа сопствена сагрешења и личне слабости, а у исто време све друге види као неупоредиво недостојније и грешније од себе.
Међутим, фарисејево површно испуњавање заповести Божијих није никаква гаранција спасења. Оно што је почетак спасења, а што не поседује овај фарисеј, јесте унутрашње осећање сопствене грешности и недостојности пред Богом. Због тога се под фарисејством подразумева управо тај спољашњи и формални однос са Богом. Јасно је колико је свако од нас људи склон фарисејству, односно тој формалистичкој побожности и духовном самоуздизању.
Са друге стране, цариник који стоји далеко, у дну храма, није хтео да очи своје подигне ка Господу, већ се, дубоко свестан своје грешности, удараше у прса молећи се: „Господе, милостив буди мени грешноме!“
Духовно стање цариника се може изразити врлином смирења. Овај цариник, који се истински кајао за своје грехе је једноставном, а дубоком молитвом, исказао своје духово стање – своје смиреноумље. Смиреноумље је истински почетак сваког духовног подвига и духовног живота уопште. Због тога је врлина смирења, скрушености и скромности, врлина која треба да краси сваку хришћанску душу.
Наше предстојеће великопосно путовање ка Распетом и Васкрслом Спаситељу је незамисливо без тог првог корака на том путу, без врлине смирења. Смиреноуман човек себе види најгрешнијим међу људима и као такав не упоређује себе са другима, не оговара друге, не презире и не ниподаштава друге. Он је целокупним својим бићем усмерен ка Богу, свестан колико га његови греси одвајају од Господа. Покајани цариник је мера истинске духовности. Наиме, не можемо да кажемо да смо у заједници са Богом ако нисмо дубоко свесни своје грешности, своје недостојности пред Богом.
Међутим, људи су често толико обузети гордошћу и самољубљем да себе представљају најгрешнијима пред другима, а у дубини срца остају горди самохвалисавци. Једини начин за препознавање оваквог стања, тог лажног смирења, јесте наш однос са ближњима. Ако оговарамо, презиремо и ниподаштавамо ближњег сигурно смо у греху гордости и самољубља. Обрнуто, ако је наш однос према ближњем, однос истинске љубави, уважавања другог и другачијег и пре свега, неосуђивања ближњег, онда смо на путу смирења. Пут понизности и скромности је једини пут који нас води ка Господу. Због тога Спаситељ завршава своју поуку речима које подржавају смиреноумље цариника: „Заиста вам кажем, овај отиде оправдан дому своме!“
јереј др Бобан Димитријевић, сабрат храма Св. цара Константина и Јелене