ЈЕВАНЂЕЛСКЕ ПОУКЕ ЗА ПРАЗНИК ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Недеља Светла-Васкрсење Христово

(Јн.1,1-17)-зач.1.

Недеља друга-Томина недеља

(Јн.20.19-31)-зач.65.

 

Недеља Светла

 

1. У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.
2. Он бјеше у почетку у Бога.
3. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.
4. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима.
5. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.
6. Би човјек послан од Бога, по имену Јован.
7. Овај дође за свједочанство, да свједочи о свјетлости, да сви вјерују крозњега.
8. Он не бјеше свјетлост, него да свједочи о свјетлости.
9. Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази насвијет.
10. У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна.
11. Својима дође, и своји га не примише.
12. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који

вјерују у име његово;

13. Који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве,

него од Бога.

14. И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову,

славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.

15. Јован свједочи о њему и виче говорећи: Ово је онај за кога рекох: који за

мном долази испред мене је, јер прије мене бјеше.

16. И од пуноће његове ми сви примисмо, и благодат на благодат.
17. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз ИсусаХриста.

 

Недеља друга-Томина недеља

 

19. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена,

гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и

стаде на средину и рече им: Мир вам!

20. И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици

обрадоваше видјевши Господа.

21. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљемвас.
22. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!
23. Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржанису.
24. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када

дође Исус.

25. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не

видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од

клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати.

26. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима.

Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам!

27. Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку

своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.

28. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!
29. Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не

видјеше а вјероваше.

30. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису

записана у књизи овој.

31. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да

вјерујући имате живот у име његово.

 

Прошле недеље, на сам празник Васкрсења Христовог, на Светој Литургији смо могли да чујемо пролог – увод у Јеванђеље по Јовану.

У ову, недељу другу – Томину недељу, слушамо одељак о јављању Васкрслог Господа Христа Светим Апостолима и нарочито Светом Апостолу Томи, који најпре није поверовао у Христово Васкрсење.

Обично се на велике црквене празнике читају јеванђелски одељци који дају, колико је то могуће, директна сведочења о одређеном догађају из историје спасења. Сходно томе, требало би да се и на празник Васкрсења Христовог чита неки од оних одељака Јванђеља, који сведоче о самом догађају Васкрсења. Међутим, у овом случају није тако. Богослужбено предање  Цркве је увод у еванђеље по Јовану „препознало“ као одељак који најдубље изражава тајну Васкрсења Христовог.

Пролог  Јеванђеља по Јовану нам открива Исуса Христа као вечно постојећег Сина Божијег, Логоса Божијег. Кроз Њега Бог Отац ствара свет. Њега Бог Отац шаље у овај свет. Он се оваплоћује, постаје један од нас, како бисмо ми, Божијом благодаћу, постали оно што је Он по својој природи, како бисмо постали синови Божији.

То што се овај одељак, који практично говори о стварању света и Христовом оваплоћењу, чита баш на празник Васкрсења Христовог има за циљ да нам укаже на једну од најдубљих истина наше вере. Наиме, Оваплоћење и Васкрсење Христово представљају истински почетак, представљају само стварање, тачније, представљају довршетак првобитног стварања, а не тек догађаје који су узроковани искључиво падом наших прародитеља у грех. Страдање и Васкрсење Христово јесу догађаји у којима се искупљује људски род од греха, али  уједно то су и догађаји којима се омогућава, не само људском роду, већ и читавој творевини, да превазиђу трулежност и пропадљивост као својства тварне природе.

Са друге стране, јеванђелски одељак који слушамо ове, друге недеље, говори о Томиној сумњи у Васкрслог Христа. Наиме, Јеванђеље на више места говори о томе како је Христос укорио своје ученике због тврдокорности њихових срца, што не вероваше онима који су га видели васкрслог. Свети Апостол Тома је савршени пример те сумње, не само међу Апостолима, већ уопште, у читавом људском роду. Његове речи да неће веровати док не види очима својим ране од клинова на рукама Исусовим и док не стави прст свој у те ране и руку своју у ребра Спаситељева, јесу речи које изражавају сумњу и маловерје свих људи свих времена. Васкрсли Христос се јавља Томи и осталим Апостолима заједно, и том приликом га позива да пружи прст свој и руку своју и да не буде неверан него веран. Ове речи указују на то да је наша вера заснована на живом искуству Светих Апостола и мноштва верних из ране Цркве, будући да се Васкрсли Христос, по сведочењу Апостола Павла, јавио једном приликом пред више од петстотина браће (1. Кор. 15). Зато Свети Апостоли када проповедају Васкрслог Христа говоре да не могу, а да не казују о ономе што су очима својим видели, што су руке њихове опипале и што су сагледали умом својим (1.Јн. 1).

Читав људски род је кроз Свете Апостоле  и кроз Цркву Божију призван и позван у заједницу са Васкрслим Христом. Због тога се и на нас односе речи упућене Светом Апостолу Томи, коме Господ говори да је поверовао зато што га је видео, али да су блажени они који не видеше, а вероваше! То значи да је наша вера, иако заснована на живом и непосредном искуству  Светих Апостола и читаве ране Цркве, уједно и једно искуство слободе, слободног опредељења и прихватања Христа као нашег истинског  Спаситеља од смрти и греха.

Вера је, због тога, пре свега поверење у Бога и у Божија обећања. Христово Васкрсење је залог и почетак свеопштег Васкрсења, управо сходно Спаситељевим речима из Откровења Јовановог: „Гле, све ново творим!“(Отк.21).

јереј др Бобан Димитријевић