ЛАЗАРЕВА СУБОТА И ЦВЕТИ-ЈЕВАНЂЕЛСКЕ ПОУКЕ

Шеста недеља Великог поста

Христов улазак у Јерусалим- Цвети

(Јн.12,1-18)-зач.41.

 

  1. А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који

умрије, кога он подиже из мртвих.

  1. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од

оних што сјеђаху са њим за трпезом.

  1. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге

Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.

  1. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га

намјераваше издати:

  1. Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?
  2. А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и

имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу.

  1. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба;
  2. Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.
  3. Дознаде пак многи народ из Јудеје да је ондје и дођоше не само ради

Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих.

  1. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију;
  2. Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вјероваху у Исуса.
  3. Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус

долази у Јерусалим,

  1. Узеше гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: Осана!

Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!

  1. А Исус нашавши магаре усједе на њега, као што је писано:
  2. Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази сједећи на магарету.
  3. Али ово не разумјеше испрва ученици његови; него када се прослави

Исус, онда се сјетише да ово бјеше за њега писано, и да му ово учинише.

  1. А свједочаше народ који бјеше с њим када Лазара позва из гроба и

подиже га из мртвих.

  1. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење.

 

У ову, шесту недељу Великог поста, на Светој Литургији слушамо  јеванђелски одељак који говори о Христовом уласку у Јерусалим.

У суботу, уочи празника Цвети, односно уочи празновања спомена на Христов улазак у Јерусалим, на Светој Литургији је читано Јеванђеље о васкрсењу Лазара, брата Марте и Марије, породице која је била веома блиска са Спаситељем и која је веровала у Исуса као истинског Христа – Месију, који ће доћи и којег је очекивао изабрани  јеврејски народ.  Јванђеље о подизању Лазара из мртвих налази се такође у Јеванђељу по Јовану и то у 11. глави.

У богослужењу Цркве празник Лазаревог васкрсења из мртвих и празник Христовог уласка у Јерусалим  представљају једну богослужбену целину, „двоједан“ празник. То се јасно види и из тога што је тропар за ова два празника заправо једна и иста црквена песма:

„Уверавајући нас пре Твог страдања у опште Васкрсење, подигао си из мртвих Лазара, Христе Боже. Због тога и ми као деца, носећи знаке победе, Теби, Победиоцу смрти кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње.“

Када читамо јеванђелски одељак о васкрсењу Лазара видимо да је Христос потресен у духу и да плаче над својим умрлим пријатељем Лазарем. Видимо заправо да је Христос истински и потпуни човек са свим људским осећањима, са својствима целокупне, потпуне људске природе. Са друге стране, када Христос позива Лазара да устане, видимо да је Христос истинити Бог, Син Божији, Онај који је истински Господар живота и смрти. И једно и друго, и плач над Лазарем и васкрсење Лазарево, приписујемо једној и истој Личности Сина Божијег, Личности која делује и својом људском природом ,када плаче и својом Божанском природом, када васкрсава Лазара из мртвих.

Тајна овог догађаја, овог празника, откривена је управо у почетним речима тропара. Наиме, Лазарево васкрсење је најава, уверавање, предображавање великог и светлог догађаја будућности – свеопштег Васкрсења из мртвих целокупног људског рода и свеколике творевине Божије.

Сутрадан, Исус улази у Јерусалим, поздрављен од стране јеврејског народа и деце, као Син Давидов, односно као Месија који је очекиван од стране Изабраног народа. Сви су већ чули, а многи и видели васкрсавање Лазара и то је значајно утицало на народ Божији да са радошћу, прихвати Исуса Назарећанина као истинског Христа – Месију. Међутим, Спаситељ је знао да је то признавање и препознавање Њега као Месије такво да ће многи од оних који су га поздрављали тада као Спаситеља, за који дан викати: распни га, распни га! Заиста је људска природа превртљива и психологији масе одговара таква променљива реакција. Због тога Христос у смирењу, на магарету, испуњавајући старозаветна пророчанства, улази у Јерусалим, знајући да га ускоро очекује страдање.

Зато је празник Цвети, са једне стране радостан догађај, јер једном у историји људског рода, Исус је признат и препознат од стране Изабраног народа Божијег за истинског Месију – Сина Давидовог, али је ово, са друге стране тужан догађај, јер представља и почетак, најаву скорог Христовог страдања, јер ће јеврејске вође и првосвештеници, пуни злобе, лукавства и зависти, донети коначну одлуку о Христовом хватању и погубљењу.

јереј др Бобан Димитријевић