НЕДЕЉА БЛУДНОГ СИНА

Недеља о блудном сину

(Лк.15,11-32)-зач.79.

 

  1. И рече: Човјек неки имађаше два сина,
  2. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он

им подијели имање.

  1. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу

далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.

  1. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.
  2. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у

поље  своје да чува свиње.

  1. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му недаваше.
  2. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба

исувише, а ја умирем од глади!

  1. Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби,
  2. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од

најамника својих.

  1. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац

његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.

  1. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан

назвати се сином твојим.

  1. А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и

подајте му прстен на руку и обућу на ноге.

  1. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.
  2. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И

стадоше се веселити.

  1. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући,

чу пјевање и играње.

  1. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то?
  2. А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је

здрава дочекао.

  1. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.
  2. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не

преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се

провеселио са пријатељима својим.

  1. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао

си му теле угојено.

  1. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје.
  2. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и

оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.

 

У ову недељу на Светој Литургији слушамо јеванђелски одељак познат као прича о блудном сину. По речима Светих Отаца, када би од читавог Јеванђеља остао само овај одељак, он би био довољан да изрази  целокупну поруку Јеванђеља. У том смислу, Свети Оци називају ову Христову причу  „Јеванђељем  покајања“, будући да је главна порука ове приче  неопходност  покајања  на нашем путу ка Богу.

Ова прича говори о томе како је неки човек имао два сина. Млађи син је затражио од оца да му да део имања који је он требао да наследи. Према јеврејском наследном праву млађи син је имао права да тражи трећину очевог имања. Отац му даје оно што му следује и млађи син одлази са својим наследством  у далеку земљу. Свети Оци у овоме виде слику историје греха, човековог отпадања од Бога. Млађи син живи у далекој земљи трошећи своје имање. Израз „блудити“ значи  лутати  и  живот млађег сина је обележен управо  лутањем, развратним животом у страстима овога света, расипањем енергија свог бића на пролазне ствари овога света. Врхунац његовог отуђења од Бога настаје  када је потрошио своје имање  и када је морао да постане слуга господара у туђини, код кога је чувао свиње. За Јевреје то је била крајње понижавајуће служба, будући да су свиње сматране за нечисте животиње. Млађи син је покушавао да утоли своју глад оним што су јеле свиње. То је заправо слика човековог отпадања од заједнице са Богом, човековог робовања страстима света, које никако не могу да задовоље човека, да дају смисао човековом животу. Страсно везивање за ствари и вредности овог пролазног света, духовно поробљава човека, лишавајући га благодати Божије и чинећи га слугом греха. Управо у таквом стању најдубљег понижења, унутрашњег немира и незадовољства, крајње оскудице и духовне беде, млађи син „долази себи“. То је тренутак преумљења, дубоког сазнања да је у стању лутања у далекој земљи, односно у стању огреховљеног начина живота без Бога , заправо, био ван себе. Човек долази себи онда када сагледа своју духовну беду и сиромаштво у животу без Бога и када одлучује да се врати своме дому, своме оцу. То је покајање као промена начина размишљања, као промена начина сагледавања свог живота  и свог односа са Богом. Тек онда када се вратимо Богу, враћамо се себи. Без Бога и мимо Бога, човек  је заправо  ван себе, у својеврсном духовном  лудилу,  лутању и отуђености.

Истинитост и дубина покајања се види у врлини смирења која се рађа код млађег сина, онда када доноси одлуку да ће се вратити оцу и замолити га да га прими као свог слугу, не тражећи  назад  достојанство сина: „Оче сагреших небу и теби и више нисам достојан  назвати се сином твојим.“Оно што је посебно интересантно јесте да отац види из далека свог млађег сина и хита ка њему у сусрет. То је слика Божије љубави, Божијег милосрђа и благодати која, са једне стране, поштује избор човекове слободе, погрешан избор млађег сина, али  уједно  на први знак његове добре воље да се покаје, да се врати дому своме, та Божија љубав бива неизмерна и безусловна, неусловљена грехом и отпадање млађег сина. Отац наређује слугама да закољу теле угојено, да му обуку најлепше хаљине и да му ставе прстен на руку, „јер  овај мој син беше мртав и оживе, изгубљен беше и нађе се.“ Ово значи да је призив сваког човека управо у томе да кроз истинско покајање, преумљење и промену начина живота, постане син Божији по благодати, дару Божијем.

Старији син се враћа из поља и приближавајући се кући  види велико весеље и гозбу. Када је сазнао о чему се ради  расрдио се и није хтео да узме учешћа у гозби и да се радује са оцем својим, покајању свог млађег брата. Старији син је слика  свих људи који, мислећи да служе Богу и творе његову вољу, радећи  у пољу очевом, односно испуњавајући Божије заповести, осуђују друге људе, грешнике, носећи мржњу и злопамћење према њима у срцима својим. Видимо да је  једна и иста гозба коју је приредио отац, за једног сина рај, а за другог пакао . Очигледно је да је пут покајања, истинског преумљења и смирења млађег сина, заправо пут спасења. Са друге стране, увек постоји и други пут , пут старијег сина, који се огледа у духовној самодовољности, гордости и свођењу вере на строго јуридичко испуњавање закона Божијег и осуђивања другог. Старији брат нема милости за свог млађег брата , осећа према њему презир, мржњу, завист и љубомору. То је искушење којем смо сви ми људи подложни. Због тога је важно нагласити да је пут спасења, пут покајања млађег, блудног сина. Нема спасења без покајања, чији је први плод смирење. Са друге стране, не можемо говорити о спасењу и заједници са Богом, ако мрзимо и осуђујемо другог, ако смо завидни, љубоморни и злопамтиви према ближњима, без обзира на њихову огреховљеност.

јереј др Бобан Димитријевић, сабрат храма