Недеља жене Самарјанке и Ђурђевдан

У недељу жене Самарјанке и празник Светог Георгија Победоносца Светом Литургијом началствовао је отац Мирослав Бошњак уз саслужење братства храма и појање хора Вода Жива.У току Свете Литургије пресечен је и славски колач хора Вода Жива који прославља Недељу жене Самарјанке као своју славу.

Разговор Христа са Самарјанком (Јн. 4:5-42)

На почетку пете седмице после Васкрса, у четврту недељу по Васкрсењу Христовом, на Светој Литургији слушамо еванђелски одељак познат као Христов разговор са женом Самарјанком. На путу из Јудеје у Галилеју, Господ Исус Христос пролази кроз Самарију. Ове крајеве насељавали су Самарјани, народ који је представљао мешавину јеврејског народа и локалног многобожачког становништва. Припадници старозаветног јеврејског изабраног народа Божијег сматрали су Самарјане отпадницима од вере и гледали су на њих као на нечисте људе, као на пагански и многобожачки народ. Христос са својим ученицима долази до једног бунара у близини самарјанског града Сихара и ту се одмара, док су његови ученици отишли до града да купе нешто хране. На овај бунар долази жена Самарјанка да захвати воду. Иако се Јевреји нису мешали са Самарјанима, Исус приступа овој жени и тражи од ње воду. Они започињу разговор у коме Самарјанка изражава своју зачуђеност што Исус уопште разговара са њом и тражи воду од ње, собзиром да су Јевреји – припадници старозаветног израелског народа, презирали Самарјане као отпаднике од свог народа и од своје вере. Сама чињеница да Исус разговара са женом Самарјанком указује на то да је Он дошао зарад спасења читавог људског рода, па и Самарјана, а не само због израиљског народа. Овај разговор указује на универзалност Христове проповеди, односно хришћанске вере. Даљи ток разговора упућује нас на још једну важну посебност и специфичност Христовог учења и новозаветне вере. Наиме, жена Самарјанка пита Господа Исуса Христа где се треба молити Богу, собзиром да су Јевреји сматрали да је у Јерусалиму место где се треба молити Богу, док су Самарјани сматрали да је извесна гора у Самарији место где се треба молити Богу. Јасно је да је питање које је поставила жена Самарјанка, питање које се тиче спољашњих, ритуалних и религијских правила. Религија по својој природи представља скуп прописа, закона и правила који треба да нас повежу са Богом и да нас ослободе од наших унутрашњих страхова, немира и недоумица. У том смислу, поштовањем Бога у Јерусалиму или на гори у Самарији или где год другде, човек би требао да оствари заједницу са Богом. Међутим, Исус даје веома необичан одговор жени Самарјанки. Он јој каже да: „долази час и већ је настао, када ће се истински боготражитељи клањати и молити Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ Ове Исусове речи суштински мењају смисао саме религије, саме вере. Ове речи нам указују да наш однос са Богом јесте однос у Духу и Истини, а то значи превазилажење страха, ритуалне, формалистичке, спољашње и формалне побожности и ступање у један нови однос са Богом који се дарује свим народима, свим људима – читавом људском роду. То је однос са Богом који подразумева наш слободни избор и синовску љубав ка Богу и то као одговор на Божији долазак међу људе, као одговор на Божије Откровење, као одговор на заједницу са Богом Оцем коју нам је понудио и омогућио сам Син Божији поставши један од нас. Управо зато, где год и кад год се служи Света Литургија широм васељене и где год се пројављује тај евхаристијски етос живљења, увек се изнова успоставља и пројављује тај нови однос са Богом, однос заједнице љубави и слободе, однос који превазилази ону стару, окошталу, формалистичку и ритуалистичку религиозност – религиозност која само има изглед побожности, али се силе њезине одрекла.

јереј др Бобан Димитријевић