О УЗДРЖАЊУ

ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

О УЗДРЖАЊУ

 

Врлина уздржања представља још једну врлину коју је апостол Павле убројао у плодове Духа Светога. Као и стрпљење, врлина уздржања се не задобија лако и поред великог труда и подвига. То значи да се за ову особину нарочито треба молити Богу, јер она не може да буде само плод људских напора и воље.

Уздржање је једна од главних Божијих особина и један је од главних Божијих  дарова човеку. По светим оцима уздржање је тесно повезано са даром слободе, који представља саму икону Божију у човеку. Човек који се уздржава од греха и своју слободу поистовећује са творењем воље Божије, постаје сличан Богу. Човек који губи своје уздржање у чињењу греха, постаје роб телесних страсти. Дакле, човек без уздржања је поробљен. Он је заробљеник греха и инструмент телесних страсти. По речим Светог Јована Богослова, такав човек је својим умом и срцем  привезан за телесну похоту, похоту очију и надменост живљења (1.Јн.2,16). Свети апостол Павле о неуздржању говори у контексту човековог живота у страстима овога света : „ Ходисмо по духу овога света, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења, међу којима и ми живесмо некада по жељама тела свога, чинећи вољу тела“ (Еф.2,2-3).

На основу духовног предања Цркве, уздржање је духовна надмоћ над пожудама тела и ума. Свети оци уздржање често називају бестрасношћу. Бестрасност не подразумева уништење природних страсти и жеља тела и душе, као што су потреба за сном, храном или пићем, нити осећања као што су радост, туга или страх. Бестрасност заправо подразумева контролу осећања која су нормална, природна и здрава, а умртвљавање злих и искварених осећања. Свети Максим Исповедник  у том духу поучава верне : „Зло не треба видети у природи створења, већ у њиховим погрешним и неразумним потезима. Бестрасност је смирено стање душе из којег се она нерадо покреће на зло. У души су њене духовне моћи, у телу су њена чула и удови. Око личности су храна, богатство, новац итд. Исправно или погрешно коришћење ствари и последице које из тога произилазе показују нам да ли је то било врлински или грешно. Свето Писмо не брани да се једе, да се има новац и да се троши како треба, већ забрањује незаситост, блуд итд. Не брани нам чак ни да размишљамо о таквим стварима, већ само да о њима размишљамо са страшћу и пожудом. Последица тога је да ум преузима, као да је тако природно, страсну, пожудну и страстољубиву бригу о телу и одвлачи човека од истински природног живота… Као што ум, држећи страсти својом силом, чини чула оруђем врлине, тако страсти, поробљавајући ум, покрећу чула на грех. Душа се креће разумно када је њена сила жеље постигла самосавладавање“.

Уздржање и самоконтрола-самосавладавање сопствених страсти постиже се искључиво у заједници са Богом, кроз Христа благодаћу Духа Светога, који дарује моћ уздржавања разумном створењу Божијем, које са своје стране, улаже напор и труд у свом личном подвигу кретања ка Богу.