Педесетница – Духови 2018.

Недеља Педесетнице (Јн. 7:37-52; 8:1-12)

 

Празник Педесетнице, празник Силаска Светог Духа на апостоле, заједно са Пасхом – празником Васкрсења Христовог, представља најзначајнији празник у Цркви, празник из кога се током историје Цркве развио богослужбено-празнични циклус црквене године.

У Старом Завету Пасха је представљала празник сећања на излазак, прелазак, ослобођење изабраног израиљског народа из египатског – мисирског ропства под фараоном. Педесетница је у Старом Завету представљала успомену на примање старозаветног законодавства,  десет Божијих заповести и закони које је Мојсије као вођа изабраног народа, у педесети дан после Пасхе, примио од Бога и предао га народу као знак ступања изабраног народа у савез, завет са Богом.

У Новом Завету празник Пасхе је задобио нови смисао. Пасха је празник Васкрсења Христовог – празник преласка из смрти у живот, празник ослобођења људског рода и свеколике творевине од робовања духовном фараону – од робовања смрти и греху.

Такође и празник Педесетнице у Новом Завету задобија нови смисао.   Педесетница као празник изливања Светог Духа на апостоле и верне који су били сабрани око њих, представља празник склапања Новог Савеза – Новог Завета, између Бога и народа Божијег и тај Нови Завет, нова заједница Бога и људи  остварена у Личности Васкрслог Христа, благодаћу Духа Светога, обухвата све људе, припаднике разних народа, а не само јеврејског.

Често се празник Педесетнице назива и рођенданом Цркве. Међутим, тачније и прецизније је рећи да је то празник који пројављује и објављује саму тајну Цркве.

Наиме, о празнику Педесетнице у Јерусалиму  је било окупљено мноштво народа из Јудеје и дијаспоре – из читавог света. Поред  јевреја ту су били и припадници других, многобожачких народа који су прихватили старозаветну веру у једног Бога и они су се називали дошљацима вере. Када је Дух Свети у виду огњених језика сишао на свете апостоле, они су проповедали реч Божију и свако од припадника ових различитих народа разумео их је на свом језику. Тиме се пројавило ново јединство људског рода у Христу, благодаћу Духа Светога насупрот старозаветној вавилонској подељености језика и људског рода уопште. Неки од присутних јевреја, који нису поверовали у Христа, тврдили су како су се апостоли напили вина и зато тако говоре. Међутим, Свети апостол Петар тада изговара познату беседу у којој објашњава да је тек трећи час дана – девет сати преподне, и да они нису пијани, већ да то што свако чује апостолску проповед на свом језику јесте дар благодати Духа Светога и остварење једног старозаветног пророштва.

Наиме, Свети апостол Петар наглашава да је силазак Духа Светога остварење пророштва пророка Јоила који је говорио да ће Господ „у последње дане“ излити од Духа Светога на свако тело … (Дела апостолска 2:17). Значи, силазак Духа Светога на апостоле јесте увођење последњих дана, долазак последњих времена у историју. То је веома важно из перспективе идентитета саме Цркве. Наиме, ако је силазак Духа Светога на апостоле заправо увођење последњих дана у историју, а последњи дани у Старом Завету подразумевају долазак Царства Божијег, то значи да је суштина саме Цркве у томе да она представља присуство последњих дана у историји. Због тога ће током историје Цркве свети оци попут Светог Максима Исповедника развити учење о Цркви као о икони Царства Божијег у историји. Црква сада и овде, у историји, представља предукус, почетак, завештање и присуство Царства Божијег.

У догађају Свете Евхаристије, односно у Светом Причешћу, ми имамо могућност да, сада и овде, учествујемо у Царству Божијем, које ће на крају историје у пуноћи силе и славе Божије да се пројави као последња и коначна реалност овога света.

Предуслов нашег учешћа у будућој слави Царства Божијег јесте наше учешће сада и овде у Светој Евхаристији као икони и присуству Царства Божијег у историји. Зато је веома важно развијање нашег литургијског начина живота, односно развијање евхаристијске свести о потреби и егзистенцијалном значају редовног причешћивања.