ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ-О ЧОВЕКУ

ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ

О ЧОВЕКУ

 

На основу Светог Писма, тог прворазредног извора учења Цркве, човек је створен по слици и прилици Божијој, односно по „обличју Божијем“ (1.Мој.1,26-27). Смисао човековог живота јесте да постане као Бог и то, пре свега, кроз сарадњу са Божијом вољом.

Свето Писмо нам говори да је Бог удахнуо човеку „дах живота“, односно дух живота (1.Мој.2,7). На основу овог Богом надахнутог учења, у Православној Цркви је развијено схватање по којем човек не може да буде истинити и потпуни човек без Духа Божијег. Познати ранохришћански учитељ Цркве, свети Иринеј Лионски (3.век), говори о томе да је човек „тело, душа и Дух Свети“. Ово учење значи да човек треба да буде храм Духа Божијег, онај у коме обитава Дух Свети, да би остварио своје назначење као биће створено по слици и прилици Божијој, односно по образу и подобију Божијем. На тај начин човек, иако је створење Божије, постаје попут Христа, који је савршена, нестворена и вечна слика,икона Божија-икона Бога Невидљивога, икона Бога Оца( Кол.1,15).

Оно по чему је човек сличан Богу, оно по чему је човек  икона Божија јесте, пре свега, слобода и самовласност- способност, могућност човека да кроз љубав управља свој и живот целокупне творевине ка заједници са Богом. Човек је створен као лично и слободно биће. Бог је заједница Свете Тројице, савршена и хармонична, једносуштна и нераздељива заједница  три Личности. Бог од вечности остварује своје постојање као заједницу, зато је Бог односно-релационо постојање, то јест Бог увек јесте однос, заједница љубави, заједница три Личности- Оца и Сина и Духа Светога.

Човек је створен да своје постојање остварује као заједницу и у заједници и то пре свега са Богом. Када човек тако чини, постаје истинска и потпуна личност, истински и потпуни човек, јер бити личност, а по томе смо слични са Богом, значи остваривати своје постојање у заједници са другом личношћу, као што то Бог чини од вечности, тако што постоји као заједница Личности. Личност је дакле, идентитет који стичемо увек у заједници са другим. „Ја“ јесам „ја“ увек и једино у заједници са другим, са „ти“, односно у контексту остварења човековог смисла постојања, у процесу преображаја слике Божије у нама у прилику Божију, та заједница са другим, са „ти“, подразумева , пре свега , заједницу са Богом, јер једино тада човек постаје истинска личност, будући да у заједници са Богом човекова личност стиче вечни идентитет, улази у заједницу вечног, бесмртног постојања. Дакле, икона Божија у човеку јесте слобода, а подобије,прилика јесте када човек своју слободу пројављује као љубав ка Богу и тиме постаје истинска, вечно постојећа личност, будући да заједница са Богом омогућава човековој личности бесмртно постојање.

Наравно, човек може да изабере да не буде храм Духа Божијега, већ храм злог духа, односно може да изабере да не буде у процесу узрастања у заједницу вечнога живота са Богом, већ у процесу пропадљивости и смрти, враћајући се, уништавајућом силом ђавола, у ништавило и непостојање.

У суштини ствари, свака људска личност бира или живот по благодати Божијој, вечни и бесмртни живот, који нам је дарован стварањем света и спасењем света у Христу Исусу Господу нашем, или  бира смрт- самодовољно постојање, без заједнице са Богом, које као такво, без ослонца и везе са Богом као извором бесмртности, завршава пропадљивошћу и ништавилом.

Драма и динамика људског постојања јесте управо у чињеници да смо ми ти који бирамо, без обзира да ли смо тога свесни или не, будући да наш начин живота увек показује неки наш избор- живот у коме слободу пројављујемо као љубав ка Богу и ближњем и тиме бирамо истински, вечни живот или ако слободу поистоветимо са одсуством љубави ка Богу и ближњем, односно ако слободу поистоветимо са себичношћу и мржњом, онда бирамо вечну смрт и непостојање.Зато у овом контексту задобијају егзистенцијални смисао речи Спаситеља, који каже да ће када дође Царство Божије, једни бити ослобођени за живот вечни, а други за муку вечну.