Смисао Велике Суботе кроз богослужење

Прва служба која припада Великој суботи јесте заправо Вечерње на Велики петак. Обично се служи поподне, ради сећања на Исусово погребење.

Пре  него што служба почне, такозвани „гроб“ се постави у средину храма и украси цвећем. На свети Престо стави се плаштаница, са Спаситељевим ликом на платну.

Вечерње почиње песмама о Христовом страдању и смрти. После уношења Јеванђеља и појања  химне Радосне светлости, читају се праобразни и месијански делови из књиге Изласка, књиге о Јову и књиге пророка Исаије 52-53. Потом се чита одељак из 1. посланице Коринћанима (1,18-31), о Христу распетоме, који је Јудејима саблазан, а Грцима  безумље, а затим се из сва четири јеванђеља  чита о Христовом распећу и сахрани.

После још неких химни о Христовој смрти, док појци певају отпусну песму св. Симеона, свештеник облачи потпуно тамну одежду и кади плаштаницу, која још увек лежи на светом Престолу. Затим, после Оченаша, свештеник обилази око светог престола, носећи изнад главе плаштаницу коју затим спушта на гроб, да би јој се верници поклонили, уз појање тропара:

Благобразни Јосиф,скинувши са дрвета пречисто Тело твоје, обави Га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши, у нови гроб сахрани Га (тропар на Велику суботу)

Јутрење Велике суботе обично се служи, у петак увече. Почиње уобичајено уз појање  Бог је Господ, тропара Благообразни Јосиф и још неких тропара:

(Када си сишао у смрт, Животе бесмртни, тада си умртвио ад блистањем Божанства, а када си умрле подигао из подземља, све небеске силе клицаху: Христе Боже наш који живот дајеш, слава ти. Женама мироносицама код гроба појави се анђео и гласно рече: миро приличи умрлима, а пропадљивост је Христу страна.)

На месту где иначе долази читање псалама, чита се цео псалам 118/119, уз стих којим се слави уснули Спаситељ, а који се умеће иза сваког реда. Овај псалам упућује на Исуса, као праведника чији је живот у рукама Бога и који, стога, не може остати мртав. Статије-похвале, како се ови стихови називају, прослављају Бога као „Васкрсење и живот“ , и диве се његовом понизном снисхођењу у крсну смрт.

После статија, док се кади читава црква, у црквеним песмама у којима се помињу жене мироносице, први пут се јасно објављује радосна вест о спасењу кроз Христово васкрсење. Потом песме канона даље настављају да славе Христову победу над смрћу кроз Његову сопствену смрт и користе старозаветне хвалоспеве као праобразе човековог коначног спасења у Христу.

Овде се први пут наглашава да је баш ова субота у којој Христос лежи мртав заиста најблагословенији седми дан који је икада постојао. У богослужбеним песмама слушамо даље, да је то дан у који Христос почива после поновног стварања света, дан у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији. У том смислу, треба нагласити да су догађаји Христовог оваплоћења, а онда и страдања и васкрсења, заправо довршетак стварања света. Да Црква заиста тако доживљава тајну Христовог доласка у свет, сведочи нам и чињеница да се о празнику Христовог васкрсења не чита јеванђелски одељак са сведочанствима о Христовом васкрсењу, већ се чита пролог јеванђеља по Јовану, у коме се говори о стварању света и доласку Логоса Божијег, Сина Божијег у овај свет. На тај начин, читањем одељка о стварању на сам празник Васкрсења Христовог,  показује се да је догађај Христовог васкрсења заиста довршетак стварања света.

Док се пева  велико славословље још једном се кади Спаситељев гроб, а потом читава црква иде, са плаштаницом и Јеванђељем, у литију око храма. Ова литија такође сведочи о Христовој победи над смрћу. Та победа над смрћу се наглашава и по повратку у храм, кроз читање пророштва о васкрсењу мртвих-о сувим костима  Израиљевим,пророка Језекиља,37 гл. На крају се чита одељак из посланице Коринћанима о Христу као нашој  Пасхи, као о Ономе који  се жртвовао за  нас (1.Кор 5,6-8). На крају се чита јеванђељски одељак о печаћењу гроба из јеванђеља по Матеју.

На саму Велику суботу вечерње се служи уз литургију св. Василија Великог. Ова служба заправо већ припада пасхалној недељи и зато се на њој чита први јеванђељски одељак са сведочењем о Христовом васкрсењу, Мт.28.

Пре Јеванђеља, а после вечерњег входа, чита се петнаест одељака из Старог завета, који се сви односе на Божије дело стварања и спасења оствареног у доласку Месије, који је најављен пророцима, чија се пророштва читају. Одељак који се чита из посланица јесте одељак који се иначе чита на светом крштењу, будући да су се верни у раној цркви крштавали управо на Велику суботу. Реч је о одељку из Рим.6, који говори о крштењу на један онтолошки начин,  као о нашем саображавању смрти и васкрсењу Христовом. После Јеванђеља, Света литургија се наставља у потпуном сјају Христове победе над смрћу.

(Тајна Христовог страдања и васкрсења се исказује и песмом која замењује Херувимску песму: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом и ништа земаљско нека не помишља у себи, јер цар царева и господ господара долази да буде заклан и да даде себе за храну вернима, а испред њега иду хорови анђела са сваким началством и влашћу, многооки херувими и шестокрили серафими, заклањајући лица и кличући песму: алилуја, алилуја, алилуја.)

Данас немамо првобитну праксу Литургије на Велику суботу као васкршње крштењске литургије хришћана. Она данас постоји као доживљај сваког верника, као његово лично умирање и васкрсавање са Господом, које се понавља сваке године.

Заиста, Велика субота јесте слика нашег живота. Наиме, сваком од нас предстоји да прође кроз зло, грех и смрт, и то је наше свакодневно искуство, да смрт још увек као да односи победу у нашем животу, односно по речима Светог Јована Богослова да овај свет у злу и греху лежи. Међутим, након што још једном  богослужбено доживимо Страсну седмицу, искуство наше вере нам показује да је свака победа смрти у овом свету привидна и да сама смрт изнутра почиње да се преображава и превазилази васкршњом радошћу, будући да нас и у самој смрти чека и дочекује васкрсли Христос, чија победа над смрћу јесте и залог наше победе над смрћу.

Тако, као што се на крају Велике суботе налази Васкрсење, тако се и на крају свега у свету и свих егзистенцијалних патњи човека налази тајна Васкрсења Христовог, тајна која ће се у потпуности остварити са доласком славе Царства Божијег у догађају свеопштег васкрсења мртвих на крају људске историје.

свештеник Бобан Димитријевић