У ову, шесту недељу по Духовима, на Светој Литургији слушамо еванђелски одељак који говори о исцељењу одузетог човека (Мт. 9:1-8).
После исцељења двојице поседнутих људи у земљи генисаретској, Спаситељ се враћа у свој град – Капернаум, на западној страни Галилејског језера. Неколико људи је довело тешко оболелог – непокретног човека Исусу, молећи га да исцели њиховог пријатеља. Еванђеље истиче да је Исус видео велику веру ових људи и да је одговорио на њихову молбу.
То значи да је исцељење, које је уследило, увек плод синергије – сарадње Божије благодати и човекове слободне воље, човекове вере. Сама чињеница да су ови људи довели Исусу свог непокретног пријатеља говори о њиховој великој вери. Та вера се показује и у другом еванђелском опису овог исцељена где се наглашава да су ови људи учинили значајан физички напор да доведу одузетог човека Исусу.
Такође, овај догађај нам сведочи колико је важна молитва за ближњег, будући да Исус одговара на молбу ових људи за њиховог пријатеља. Међутим, оно што је посебно важно у овом исцељењу, то је да Исус исцељује овог непокретног човека након што му опрашта грехе.
Наиме, на молбу ових људи, Исус одговара тако што најпре каже болесном човеку: „Не бој се чедо, опраштају ти се греси твоји!“
Са једне стране, то нам говори да су наше болести често последица наших грехова и да истинско исцељење подразумева духовни преображај, опроштај грехова, човеково покајање – преумљење, промену начина живота, престајање са животом у греху.
Са друге стране, а то је оно што је најважније у овом догађају, Исус се открива као Онај који има власт отпуштати грехе. Власт отпуштања грехова је власт Божија. То је прерогатив и својство Бога. Због тога, када Исус каже сумњичавим књижевницима: „Али да знате да власт има Син Човечији опраштати грехе!“, то значи да Исус о себи говори као о Сину Човечијем, а Син Човечији је у пророчким књигама Старог Завета представљао Месију, Личност која ће доћи и представљати Божије присуство у свету, која ће судити свету и установити Царство Божије. Све ово нам указује да када Исус о себи говори као о Сину Човечијем, заправо говори о себи као о Сину Божијем који је дошао међу нас људе!
Исус потврђује ове своје речи својим делима, односно исцељењем које је уследило, након што је одузетоме подарио опроштај грехова. За разлику од учених књижевника, народ је у својој простодушности прославио Бога, „који је дао такву власт људима“.
Овај догађај нам показује Исуса као истинитог човека, као једног од нас, али као човека који је уједно много више од нас обичних људи, будући да има власт опраштати грехе, власт која је божанска и која га открива као самог Бога који је дошао међу људе – Сина Божијег, односно најављиваног Сина Човечијег, Месију који ће доћи и установити Царство Божије.
Док Царство Божије не дође у пуноћи силе и славе, Господ Исус Христос нам је оставио Свету Литургију да на њој и ми благодаримо Богу и прослављамо га због спасења које је подарио не само овом одузетом човеку, већ читавом људском роду и свеколикој твари. Амин.
