Девета недеља по Педесетници

Стишавање буре и ходање по мору (Мт. 14:22-34)

У ову,  девету недељу по Духовима, на Светој Литургији слушамо еванђелски одељак у коме се говори о Исусовом ходању по води и стишавању буре на мору.

Овај необичан догађај десио се на Галилејском мору. Наиме, након што смо прошле недеље слушали о чудесном умножењу хлебова и храњењу мноштва људи, у данашњем еванђељу слушамо о овом великом чуду које се десило после тога.

После чудесног умножења хлебова, Исус шаље своје ученике лађом назад у земљу Генисаретску или Галилејску. Он је отпустио мноштво људи које је претходно чудесно нахранио и потом је остао сам. Изашао је на гору и у самоћи се помолио Богу. Настало је вече, а лађа са ученицима је била насред мора. Дубоко у ноћ, како описује еванђеље, у „четврту стражу ноћи“, лађа је била угрожена од великих таласа, будући  да је био, како еванђеље каже, „противан ветар“. Наиме, специфичност географског положаја и климатских услова који владају на Галилејском језеру, јесу такви да се често дешавало да, буквално за неколико сати, дође до изненадног невремена. Отуда, еванђеље на један спонтан и непосредан начин описује једну реалну ситуацију везану за велике временске непогоде на Галилејском језеру.

У таквим тешким условима, са великим таласима и немирним морем, ученици који су били у лађи, видели су Исуса како иде ка њима по мору. Наравно, као и сви људи у таквој ванредној ситуацији, дубоко узнемирени и уплашени, помислили су да је оно што су видели привиђење, утвара. Међутим, Исус им се обраћа, са жељом да их умири и ослободи од страха са речима: „Не бојте се, ја сам, не плашите се!“ Ученици су и даље уплашени и као што увек бива, Петар се истиче међу њима, рекавши Исусу да га позове књему, ако је то Он заиста. Спаситељ позива Петра и он почиње  да хода по води ка Исусу. Према природним законима тако нешто није могуће. Са друге стране, овде није реч о некаквом „кршењу“ природних закона. У оквиру логике природних законитости, могли бисмо да кажемо да се и овде остварује један од основних природних закона – да се слабија (природна) сила покорава јачој (Божансој) сили. Међутим, ово чудо превазилази и једно овакво објашњење.

Наиме, људска, створена природа има своја својства и свој начин постојања који подразумева одређена ограничења и одређени начин остваривања тог постојања. Међутим, у овом случају дешава се нешто друго. Апостол Петар се не ослања на моћи и својства своје природе. Он се у потпуности предаје Исусу. Он има безрезервно поверење у Христа. Свој начин постојања везује за Њега, за самог Исуса. Поверење, однос и веза са самим Христом су основа оваквог чуда. Петар не  хода по води јер то може његова природа, његово тело, већ хода по води јер има потпуно и безрезервно поверење у Исуса. Господ је тај који Петру омогућава – даје нов и другачији начин постојања, такав начин постојања у којем се он ослобађа од ограничености своје природе. И обрнуто, чим су настали велики таласи, Петар се уплашио и почео је да тоне. Дакле, онда када у нама ограниченост и слабост наше људске природе надвлада нашу веру, наше поверење у Бога, односно онда када свој живот заснивамо на сопственој природи, онда су њена ограничења неминовност нашег живота. Велики таласи свакако представљају и буру, проблеме и искушења свакодневног живота у којима треба да покажемо своју велику веру, поверење у Господа. Као што Петар почиње да тоне због страха од великих таласа – због маловерја, тако и ми чинимо када наиђу искушења, страсти, бриге и проблеми које носи свакодневни живот. Међутим, управо тада Петар, у том маловерју, говори  Исусу: „Господе, спаси ме!“ Дакле, важно је да човек, иако је свестан своје слабости, свог маловерја, не очајава због тога, већ да управо у таквој ситуацији, свестан своје немоћи, тражи помоћ и спасење у Господу, јер спасење је, пре свега, дар благодати Божије, а не нешто што можемо сами да остваримо својим подвигом.

Ово чудо је још више утврдило апостоле у њиховој вери у Христа, јер у овом чуду Исус се открива као Онај кога и ветрови слушају, као Онај који је Господар природе, њен Створитељ, као истинити Син Божији.

аутор текста: јереј др Бобан Димитријевић