ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА-СЕДМА НЕДЕЉА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
Исцељење двојице слепаца
(Мт.9,27-35)- зач.33.
- А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и
говорећи: Помилуј нас, сине Давидов!
- А када дође у кућу, приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли
да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе.
- Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде.
- И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна!
- А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној.
- Када пак они излажаху, гле, доведоше му човјека нијема и бјесомучна.
- И пошто изагна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи:
Никада се то није видјело у Израиљу.
- А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне.
- И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама
њиховим и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
У ову недељу на Светој Литургији слушамо јеванђелски одељак који говори о исцељењу двојице слепих људи. Ово исцељење се дешава у Капернауму у Галилеји, после великог чуда које је Спаситељ учинио подигавши из мртвих кћер угледног јудејског кнеза Јаира.
Двојица слепих људи, која су раније сигурно имали прилике да чују о исцељењима која је учинио Исус, ишла су за Њим молећи га да их исцели, обраћајући му се речима: „Помилуј нас, Сине Давидов!“ Ова молба коју су упутили ови слепи људи садржала је у себи њихово исповедање вере у Исуса као Месију, којег су очекивали Јевреји. Наиме, израз „Син Давидов“ јесте месијански израз коришћен у Старом Завету да би указао на Спаситеља који ће доћи у овај свет и који ће бити потомак најзначајнијег старозаветног цара и псалмопојца Давида. Двојица слепих људи су били упорни у својој молби и приступили су Исусу чак и када је он ушао у кућу. Када је Он видео њихову истрајност, питао их је да ли верују да Он може да их исцели. Они су одговорили потврдно, те их Господ исцељује додирнувши њихове очи говорећи: „По вери вашој нека вам буде!“ Ове Исусове речи нам јасно показују да је исцељење увек плод синергије, сарадње Божије и људске воље, Бога који дарује исцељење и човек који прихвата тај дар у чину вере, поверења у вољу Божију.Исцељење је, дакле, одговор на човекову веру.
Оно што је у овом исцељењу посебно, јесте то да се оно дешава тако што Исус додирује очи овим слепим људима, што није увек случај у многобројним јеванђелским описима Христових чуда. То непосредно додиривање болесних људи, у овом случају, очи ове двојице слепих људи, има за циљ да покаже да је сам Исус тај који је извор исцељења и здравља свих, па и ових слепих људи и да једно такво исцељење ни у ком случају не може да буде плод некакве аутосугестије и некаквог самоисцељења.
Напротив, Христос је тај који је извор исцељења и ово исцељење је још један показатељ да је Он заиста Син Божији. На крају данашњег јеванђелског одељка истиче се да је Исус ишао по свим градовима и селима, учећи по синагогама, проповедајући Јеванђеље о Царству Божијем и исцељујући сваку болест и немоћ у народу. То значи да Исусова проповед о Царству Божијем заправо подразумева исцељење болесних као сведочанство да је Царство Божије заиста дошло са Њим. Наиме, Царство Божије које ће се у пуноћи остварити у будућности, подразумева вечни живот у коме неће бити болести, пропадљивости, страдања, патње и греха. Отуда, када Исус исцељује болесне, Он сведочи да је Царство Божије са Њим већ дошло у овај свет. Наравно, пуноћу силе и славе Царства Божијег тек очекујемо о Другом и славном Христовом доласку, тако да су чудесна исцељења увек знак присуства Царства Божијег, присутност реалности Будућег века и то како она исцељења која је Исус учинио лично, тако и многобројна исцељења учињена од стране апостола у име Исусово, као и многобројна исцељења током читаве историје Цркве кроз чудотворне мошти Светих Божијих људи као и кроз чудотворне и мироточиве иконе.
Управо због свега тога, највеће чудо људске историје јесте сама Света Литургија, која и јесте икона – предукус и присуство Царства Божијег сада и овде, у историји и времену. Зато је важно да своју веру увек исповедамо на Светој Литургији, редовно се причешћујући, са страхом Божијим, вером и љубављу, сходно возгласу којим свештеник позива верне да приступе Светом Причешћу, односно да већ сада и овде постану учесници Будућег Царства Божијег. Редовно причешћивање је од суштинске важности за све верне који живе хришћанским подвигом – у страху Божијем, вери и љубави, јер не можемо очекивати да ћемо бити наследници Будућег Царства Божијег, ако то исто Царство Божије не прихватамо и не примамо сада и овде на Светој Литургији.
јереј др Бобан Димитријевић