О истинском богатству,служењу Богу и уздању у Оца небеског
(Мт. 6,22-33)-зач.18.
твоје свијетло бити.
дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!
другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете
служити Богу и мамону.
ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?
У ову недељу на Светој Литургији слушамо Јеванђеље о истинском богатству и надању у Бога.
Одељак који смо могли да чујемо представља део познате Спаситељеве „Беседе на Гори“, у којој је, на неки начин, систематски изложено хришћанско учење о нашем односу према Богу, свету и човеку. Претпоставља се да је реч о више мањих беседа које је Исус изговорио у различитим ситуацијама и које је Јеванђелист Матеј повезао у једно систематизовано излагање.
На самом почетку Јеванђеља говори се о томе да је око светиљка телу. Ако је око здраво, све тело ће бити светло, а ако је око кварно, тело ће бити тамно. Овде се под оком подразумева човеков унутрашњи, духовни вид, односно човекова душа – човекова личност. Од суштинског значаја за духовно здравље човека јесте духовна чистота и посвећеност човековог унутрашњег бића и целокупне човекове личности Богу.
Да је овде заиста реч о потреби посвећености човекове личности Богу, видимо из следећих стихова у којима Спаситељ наглашава да нико не може истовремено служити два господара, јер ће увек једног волети, а другог мрзети – не можемо служити Богу и мамону! Ове речи значе да не можемо служити Богу и богатству, вредностима овога света, јер мамон је означавао многобожачко божанство материјалног богатства, новца. Идентитет човекове личности увек чини једна врховна вредност која осмишљава читав човеков живот. Ако идентитет и смисао постојања нашем бићу, нашој души, нашој личности, даје било која вредност овог пролазног света, онда не можемо да се назовемо истинским Божијим служитељима. Са друге стране, ако богатству и стварима овог света приступамо вреднујући их из перспективе нашег односа са Богом, онда је идентитет наше личности у њеном односу са Богом и у пројави тог односа према вредностима овог света. Класичан пример за тако нешто јесте наш однос према новцу и богатству. Ако новчана средства и богатство уопште, користимо на добробит и благостање читаве црквене заједнице и свих потребитих људи уопште, а не само на своје потребе, онда заиста служимо Богу.
Оно шта је посебно важно у нашем служењу Богу јесте то да је неопходно да имамо потпуно и безрезервно поверење у Бога, јер као што се Господ брине за птице небеске, кринове у пољу и траву пољску, тако и још више, брине и за нас људе, створене по лику Његовом. Данашње Јеванђеље говори да се не бринемо шта ћемо јести и пити и у шта ћемо се оденути, јер зна Отац наш небески да нам треба све ово. Оно шта треба да молимо од Господа јесте Царство Божије и правда Његова, а све остало ће нам се додати.
Дакле, основу човековог односа са Богом чини безрезервно и потпуно поверење у Бога, у Божију љубав и у Божија обећања. Са Христовим Оваплоћењем, Царство Божије је дошло у овај свет. Ипак, пуноћу тог Царства очекујемо о Његовом Другом и славном доласку.
Због тога је важно да наш живот сада и овде у историји- у овоме свету, проводимо у надању, молитви и тражењу доласка потпуне славе и правде Царства Божијег. Царство Божије ће представљати вечну и бесмртну реалност у којој ће људски род непрестано узрастати у богопознању и у учешћу у слави божанског живота Свете Тројице, будући да је људска природа и кроз човека свеколика твар вечно сједињена са Сином Божијим, те нас и сам Бог Отац види и доживљава кроз Свог Сина и као Свог Сина – то је заправо тајна усиновљења човека и целокупне твари кроз Христа и у Христу.
У свом свакодневном животу потребно је да сведочимо делатну љубав према ближњем, према сваком потребитом човеку, јер је то пројава оних односа који ће владати међу људима у Царству Божијем. Због тога, материјална средства и уопште богатство овог света, треба да нам послужи као средство којим ћемо већ сада и овде да стекнемо оно непролазно благо Будућег Века – односно само Царство Божије.
јереј др Бобан Димитријевић