У СУСРЕТ ЗАДУШНИЦАМА-ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ СМРТИ
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ СМРТИ
Смрт представља очигледну извесност људског постојања.Не постоји особа која неће умрети. У том смислу, припрема за смрт је у средишту духовног живота. Отуда псалмопојац Давид говори: Кажи ми, Господе крај мој, и докле ће трајати дани моји? Ево дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човек жив. Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти (Пс. 39,4-6).
То што човек треба да умре, није воља Божија, јер како у Светом писму стоји, „Бог није створио смрт“. У том смислу, премудри Соломон поучава:“Бог не створи смрт и не радује га уништење ниједног живог створа; Он све створи да би бивствовати могло (Мудрости Соломонове 1,13). Пророк Језекиљ говори: Јер ми није мила смрт онога који мре, говори Господ Бог; обратите се, дакле, и будите живи (Језекиљ 18,32)
Смрт је последица греха. То је коначна победа ђавола, последица његовог рушилачког делања. Да човек није згрешио, не би умро. Његово тело би се временом развијало и мењало, али се не би раздвајало од духа и враћало у прах. И сама човекова душа не би се искварила, нити изгубила снагу пред телом, постајући му робиња. Човек је створен као биће које је потенцијално могло да постане бесмртно. Наиме, сам по себи, човек не поседује бесмртност у сопственој природи, али кроз заједницу са Богом, могао је да постане бесмртан, као и творевина кроз њега.
Адамов грех значи да је човек изабрао смрт уместо живота, зло уместо праведности, живот заснован на себи самом и свету који га окружује, а не на заједници са Богом и тако, скрнављењем своје природе у бунту против Бога, Адам је увео смрт и пропадљивост у свет ( Рим 5,12-21). Свети апостол Павле поучава: „Гријех уђе у све људе, зато што сви сагријешише“ (Рим 5,12), а грехом је човек пренео смрт на децу, која носе у себи његову смртну природу и живот. У грехом омеђеном свету, нико не може избећи смрт, чак ни они који су лично без кривице и невини, јер су сви ухваћени у грехе света. Једноставно, као потомци старог Адама наслеђујемо његову огреховљену и пропадљиву природу. Псалмопојац Давид говори: Гле, у безакоњу родих се, и у греху затрудне мати моја мном (Пс. 51,5)
Чак ни пресвета Дјева Марија, која је родила Христа у телу, није могла избећи замкама смрти. Поред све невиности и духовне чистоте, и њој је било потребно да је њен Син избави од смрти и њен се дух радовао у Господу своме Спаситељу ( Лк 1,4-7). По православној хришћанској вери, једино Исус Христос, од свих људи, као оваплоћени Син и Реч Божија, није морао да умре. Од свих људских смрти, једино је његова била потпуно добровољна. Он је дошао да би умро и својом смрћу ослободио све који су заробљени силом смрти.
Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога (Јн. 10,17-18).
Исус је дошао „ради нас људи и ради нашега спасења“ да умре (Никејски символ вере). Дошао је да би, Његовом смрћу и васкрсењем, сви људи могли да устану из мртвих,ради вечнога живота у Царству Божијем. То је хришћанска судбина: јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло – у васкрсењу суда (Јн. 5,28-29).
Ранохришћанско поимање смрти је јасно изражено у посланицама Светог Апостола Павла. У хришћанском учењу, смрт се доживљава као највећи непријатељ, не само човека, већ и читаве творевине. Решење проблема смрти није у учењу о благодатној бесмртности душе, будући да такав приступ не даје одговор на проблем смртности људског тела и творевине уопште. Одговор на ово питање налази се у тајни Христовог Васкрсења, као залогу свеопштег васкрсења мртвих, које подразумева преображење и обесмрћење, како људске природе, а то значи и душе и тела, тако кроз човека и читаве природе-творевине, чији је човек део:
Но, заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер, пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер, као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети. Но, сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његовом доласку, они који су Христови; онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. Последњи непријатељ укинуће се –смрт. (1.Кор. 15,20-26).
Исти апостол описује тајну Другог Христовог доласка као догађаја који ће подразумевати коначно ослобођење људског рода и свеколике твари од робовања смрти и трулежности у Христу Васкрслом, Победитељу смрти:
Трубе ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви, а ми ћемо се променити, јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је пакле, победа? А жалац је смрти грех, а сила је греха закон. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа (1.Кор. 15,52-57).
Сва суштина духовног живота је у томе да се умре са Христом за грехе овога света и да се прође кроз искуство телесне смрти са њим, да бисмо васкрсли „у последњи дан“ у Царству Божијем ( Јн 6,39-44,54).
Силом Христовом и благодаћу Светога Духа, хришћани могу и морају да преобразе своју смрт у чин живота. Са трагедијом смрти треба да се суоче имајући веру у Господа, и да поразе „последњег непријатеља – смрт“ (1.Кор 15:26), снагом своје вере, поверења у нелажна обећања Васкрслог Спаситеља нашег Исуса Христа. У том духу, Апостол Павле поучава:
Нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима ( Рим. 14.8-9)
У Јеванђељу Спаситељ износи учење о томе да је заједница коју са Богом имамо управо кроз Њега, извор нашег вечног постојања:
Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот (Јн 5,24).Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене, неће умрети вавек ( Јн. 11,25-26).
За хришћане, као и за све људе, смрт је трагедија. Пред смрћу, хришћани као и сви људи,као и Христос и његови апостоли, тугују и плачу,управо као што смо видели да је Спаситељ плакао за својим умрлим пријатељем Лазаром, којег је подигао из мртвих (Јн.11,35). Међутим, хришћани испуњени вером у Христа Васкрслог- Победитеља смрти, трагедију смрти могу да преобразе у победу, што и исповедамо у Символу Вере: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.Амин.
приредио-јереј др Бобан Димитријевић, сабрат храма