ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА- О ПОСЛУШНОСТИ

ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

О ПОСЛУШНОСТИ

 

Свети апостол Павле говори о Христовом самоунижењу и смерности, наглашавајући да је Исус био послушан Богу  до смрти на крсту (Флп. 2,8). То значи  да у свему ономе што је Исус чинио, био је послушан Богу Оцу. Исус је осуђен од стране првосвештеника и вођа јеврејског народа, зато што је тврдио за себе да је Син Божији. Овом свом идентитету  Исус је био веран до смрти на крсту. Вечна заједница Сина Божијег са Богом Оцем  била је  јача чак и од саме смрти. Бог Отац, Духом Својим Светим, васкрсава Исуса из мртвих, показујући да Исусова послушност,спремност да сведочи да је истински Син Божији, по цену смрти, представља извор вечног живота и за све нас људе. Због тога, Христова послушност Богу Оцу за нас има спасоносни значај. Син Божији испуњава вољу Бога Оца тиме што је постао човек и што је умро у телу, да би спасио од смрти и греха читав људски род и свеколику творевину. Савршена послушност Господа Исуса Христа Богу Оцу показује се и у следећим његовим речима : „Оче мој, ако  је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова, али не како је хоћу, него како ти… Ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја“ (Мт. 26,39-42).  У овим Христовим речима видимо да се воља Његове људске природе , којој је својствен страх од страдања и смрти, саображава, саглашава и поистовећује са вољом Његове божанске природе. По светом Максиму Исповеднику, суштина спасења и јесте у том саображавању и саглашавању воље људске природе са вољом божанске природе. То је једини начин за превазилажење смрти и греха.

Насупрот томе стоји непослушност Богу Оцу и Господу Исусу Христу као извор сваког греха. Човеково одбијање да у свом животу следи Богу и буде послушан Господу, узрок је смрти, жалости и греха. Управо због тога, у светоотачком аскетско-подвижничком предању, послушност Господу представља основну врлину. Та послушност се пројављује и у послушности Јеванђељу, у следовању јеванђелским заповестима као и у послушности Цркви. У свакодневом животу, врлина послушности  пројављује се и у нашим односима према родитељима, старијима и ближњима- у духу поуке апостола Павла, који говори да једни другима будемо послушни из љубави према Христу (Еф. 6,21).

Без послушности нема духовног живота, нити истинске слободе, нити ослобађања од грешних страсти и пожуда. Наиме, истинска слобода није у избору, у којем можемо да изаберемо да чинимо грех и да робујемо различитим страстима. Напротив, истинска слобода је у послушности Богу, у прихватању воље Божије у свакодневном животу. На тај начин једино можемо да се ослободимо од робовања страстима, а следствено томе, смрти и греху. Тим путем задобија се, по речима светог апостола Павла  „слобода славе деце Божије“ (Рим. 8,21).

Значај послушности Богу, као испуњавање Христових заповести, наглашава и сам Господ : „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби, а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој и ја ћу га љубити и јавићу му се сам…Ако мене неко љуби, реч моју држаће и Отац мој љубиће њега и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, речи моје не држи, а реч коју чујете није моја, него Оца који ме је послао“ (Јн.14,21-24).