ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА-О ВЕРИ

ВРЛИНЕ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

О ВЕРИ

 

Целокупан хришћански живот започиње са вером. Вера је основна врлина духовног живота сваког хришћанина. У једном најопштијем контексту, вера је природна особеност свих мудрих и врлинских људи. Уколико некој особи недостаје вере у човекову способност да спозна, да учини добро и да нађе смисао у животу, ако не верује да је то могуће, корисно и вредно човековог труда, онда се ништа врлинско и мудро не може остварити. Изразита особина свих пророка судбине и проповедника очајања и бесмисла јесте одсуство вере у човекову способност за доброту и истину и одсуство вере у смисао и вредност живота. То је уједно и одсуство вере у Бога.

Насупрот томе, вера у Бога представља основну особину свих светих Божијих људи. У посланици Јеврејима, свети апостол Павле набраја и описује старозаветне примере вере. Праузор онога који верује у Бога јесте Аврам, праотац изабраног израиљског народа. Аврам је имао безрезервну веру у Бога и у Божија обећања, чак и када су она била противна људској логици размишљања. Тако, Аврам верује Господу да ће његова жена Сара, иако стара и бездетна ипак, по Божијем обећању, родити сина и да ће се у његовом потомству благословити сви народи на земљи, односно да  ће се из његовог потомства родити Месија,Спаситељ читавог света. Такође, Аврам безрезервно верује у Бога и када га Господ позива да принесе свог сина Исака на жртву. Наравно, видевши његову веру, Бог га зауставља у томе. Господ је заправо позвао Аврама да жртвује свог сина, да би показао да ће заправо Он сам послати у овај свет Сина Свог Јединородног, да буде жртва за искупљење и спасење целокупног људског рода. Вера праоца Аврама је пример за све нас хришћане. Наиме, и ми треба да имамо безрезервно поверење у Господа Исуса Христа, чије васкрсење из мртвих јесте залог наше победе над смрћу, која ће се у потпуности остварити на крају историје света, о свеопштем васкрсењу мртвих. Управо о овоме пише свети апостол Павле: „Аврам, који је отац свима нама, у обећање Божије не посумња са неверовањем, него ојача у вери и даде славу Богу и беше потпуно уверен да оно што Бог обећа, кадар је то и учинити. Зато му се вера урачуна у праведност…и нама ће се урачунати, који верујемо у Онога који васкрсе Исуса Христа, Господа нашег из мртвих, који би предан  за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим.4,13-25).

На основу ових новозаветних сведочанстава можемо да кажемо да је вера у Бога не само темељ хришћанског живота, већ да та вера у Бога значи, пре свега и  веру у Његовог Сина Исуса Христа, Победитеља смрти. У том духу треба разумети Христове речи: „Верујте у Бога и у мене верујте…Верујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени“ (Јн. 14,1-11). Вера у Исуса као „Христа, Сина Бога живога“, како је то први међу апостолима исповедио свети апостол Петар, јесте средиште хришћанског живота и темељ Цркве. Вера је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр.11,1). Овај класични опис хришћанске вере из посланица апостола Павла, указује на једну окренутост хришћанске вере ка будућности, ка Царству Божијем које ће доћи. Наиме, после ових речи да је вера основ свега чему се надамо наводе се примери старозаветних светитеља који су веровали Богу и којима је Бог испуњавао своја обећања. Тако и ми у новозаветном времену верујемо Божијим обећањима о Христовом васкрсењу као залогу наше победе над смрћу, као залогу свеопштег васкрсења мртвих које ће се остварити о Другом и славном Христовом доласку, када ће Бог обрисати сузу са сваког лица. То је оно што још не видимо, оно што још ишчекујемо и чему се надамо. То је основа наше вере. Због тога хришћанска вера није просто стање психолошке убеђености у Божије постојање, већ много више од тога- она представља поверење у Божију љубав пројављену у Његовом доласку међу нас људе и у Његовој победи над смрћу, нашим највећим непријатељем.  Наша вера је наш одговор на то Божије јављање и откривање нама и свој темељ има у догађају Христовог Васкрсења:“Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша и узалуд је вера ваша…Но, заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли…јер као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети“ (1.Кор.15.14-22).